Учитељ

620 или а ниве era iS ави NIP areni IBI i авеининававаенниеииееа они еееларетЕаруеетири

стичког еволуционизма. Међутим, она саблажњује својим привидним гнозисом.

Берђајевљева етика, коју је он изложио у делу „О човековом опредељењу , има парадоксалан карактер, како је то и истакнуто у њеном поднаслову. Као мото за ово своје ванредно дело Берђајев је узео Голољеве речи „Туга је, због тога што се не види добро у добру“. Целим садржајем своје етике Берђајев храбро открива жалосну истину да љу добру и добрим људима има врло мало добра. Због тога се са свих страна припрема пакао“ (308). Већ је и само разликовање добра и зла, као и оцене које отуда проистичу, по његовом учењу, последица пада у грех; овај пад је „испољавање и испитивање човекове слободе“, а то води откривању „стваралачког позива човековог“ (306). „Свет иде од првобитног неразликовања добра и зла, кроз оштро њихово разликовање, ка коначном неразликовању, које је обогаћено целокупним искуством разликовања“ (40); иде к Богу и рају у Богу, који стоје „с оне стране добра и зла“, пребивају у „наддобру“ (314). Са овога гледишта посматран, основни парадокс етике гласи: „рђаво је што се јавило разликовање између добра и зла, али добро је чинити ово разликовање кад је већ настало; рђаво је да је проживљено искуство зла, али добро је да ми познајемо добро и зло, кад је већ искуство зла проживљено“ (42). ;

Етика која види само разлику између добра и зла јесте етика закона. Ниуколико не смањујући етичке захтеве, напротив потенцирајући их, Берђајев показује колико се лицемерства, тираније, конвенционалности сакрива у етици закона и у хришћанству закона, који су притиснути захтевима социјалне свакидашњице, а никако нису вођени од стране „чисте савести“ (поред „критике чистога ума“, Берђејев тражи „критику чисте савести“). Служећи се резултатима испитивања Фројдове школе, Берђајев демаскира садизам строге педантерије закона, као и мрачне потсвесне изворе ригурозности многих бораца за „добро“. Берђајев нипошто не предлаже да се укине етика закона и правничке форме. Он само захтева трпељивост у борби против зла (100), те упућује на виши ступањ моралне свести, који се изражава у „етици откупљања“, у чијој основи лежи силазак у свет Богочовека и примање с Његове стране на се мука, из љубави према онима који су пали, као и, најзад, у етици стварања, која води у област „с оне стране добра и зла“, у Царство „Наддобра“. Овај највиши ступањ етике захтева преображавање зла и победу над злом. Она не даје мира „добрим“ све дотле док постоје „зли“, које растржу паклене муке. „Морална свест почела је питањем које је поставио Бог: „Каине, где је твој брат Авељ“ Она се завршава другим Божјим питањем: „Авеље, где је твој брат Каин“ (297).

Књига „Етика преображеног Ероса“, коју је написао Б. Вишеславцев, може да послужи као одлична допуна Берђајевљевом делу „Човеково опредељење“. На основу многобројних цитата из Еванђеља и посланица апостола Павла, Вишеславцев је показао да је хришћанство, по својој идеји, религија која на место робовања закону ставља слободу благодати, а на место етике закона етику сублимације „преображеног Ероса“. Закон не може да буде вр-