Учитељ

ховни вођа живота, пошто је он само апстрактна норма која забрањује преступ, негативна, без стваралачке моћи. Најгоре је то што императивни карактер закона и свесног напора воље изазива отпор („дух противљења“), који се диже из сфере потсвесних инстинката и тежњи, према „101 де Гећог! сопуегн“ пронађеном од стране нансијске школе (Куе, Бодуен). Хришћанство упућује на други пут: оно управља душевне снаге човекове према Апсолутном, према Богу и Божјем Царству као пуноћи бића, као апсолутној лепоти и савршенству; ово пробуђује према себи љубав, те подиже човекове снаге на слободно стварање, које налази правилно решење у сваком датом конкретном случају (20). Тај пут је сублимација душе помоћу Ероса ка Логосу (86). Највише вредности и светиње стоје пред душом хришћанина не у облику апстрактног закона, који не може да буде предмет љубави, већ у конкретном облику живе личности Богочовека Исуса Христа и живих личности светаца, које хришћанин воли, које га усхићују (76). Ммагинација доводи у тамну област потсвести дивне слике; пробуђујући према њима љубав, преображава инстинкте, те на тај начин оваплоћује те слике, ствара, „на магијски начин“, нову реалност (75—82).

Уздизање овоземаљског бића од најнижих облика егзистенције до највиших условљено је, према учењу наведених филозофа, љубављу према Богу и Божјим створовима. Гледајући у хришћанству религију љубави, они наглашавају да је хришћанство уједно и религија слободе, јер љубав не може да буде присилна.

Пажња према метафизичким проблемима условљена је код набројаних филозофа не само теоријским већ и практичким интересима: сви они настоје да докажу да хришћанска етика, — која истиче идеал Царства Божјег као јединства свих бића на основи свеобу-. хватне међусобне љубави, љубави која искључује свако насиље и борбу за опстанак, — не може да се заснује друкчије до путем хришћанске метафизике.

Међу радовима о специјалнијим проблемима интересантна су дела из области филозофије језика. У руској филозофској мисли постоје одавно, почевши од славенофила К. Аксакова, тежња да се изгради филозофија језика која утврђује органску везу између чулне и идеалне његове стране, као његове форме и материје. Детаљна обрада ове теорије изведена је од стране С. Булгакова. На жалост, његово дело досада није објављено. Међутим, основне мисли изложене су у његовом чланку „УМаз 151 даз МогЕг“ у „Без ћзвећи Е Т. С. Мазагук хшп 80 Сеђштајаге“ (1 део, 1930). Према теорији Булгакова, звучна маса је дер (тело) речи, како су говорили стоичари; то је материја идеализована формом, смислом, идејом. Реч —- идеја може да има различна оваплоћења: у звуку, у гесту, У писању. Међутим, као што су Бетховенове симфоније компоноване за оркестар, тако је за оваплоћење речи—идеје специјална материја звук човековог гласа. Веза идеје с њеним оваплоћењем није слољашња асоцијација. Булкагов тврди да се приликом постанка речи догађа двојаки процес, који се развија у супротним правцима: из самог бића ослобађа се његова идеја, која ствара себи у микрокозму човекове индивидуалности ново тело — реч, према гласовним и звучним могућностима човекове природе. Мноштво језика не ис-