Учитељ

кључује јединство „унутарње речи, као што се иста кинеска слова различито изговарају у разним покрајинама (39).

Независно од Булгакова, сличну филозофију језика, одн. говора изградио је А. Ф. Лосјев, на основи оригинално схваћене Хегелове филозофије, у којој се нарочито истиче момент конкретности, што је уопште карактеристично за руску филозофију. Лосјев је убеђени присталица дијалектичке методе, која у његовим делима претставља комбиновање Хегелове дијалектике (конкретна спекулација) с Хусерловим ајдетским гледањем (Мезепззсћац). Лосјев дефинише дијалектику као „логичко конструисање ејдоса“; под ејдосом он разуме „јединствен, испуњен смислом лик ствари“, који садржи у себи „спој противречних ознака, органски претворених у животно-егзистенцијални организам предмета“. „Основни закон формалне логике, закон противречности (контрадикције), не постоји за дијалектику, која располаже потпуно супротним законом: законом подударности контрадикција“. Дијалектика објашњава само ајдетику веза између категоријалних ознака ствари. Зато она није највиши ступањ сазнања. Изнад ње стоји митологија, тј. јединствено и целокупно сазнање које се бави живим стварима и живим светом, изван сваке апстракције“.

Од надегзистентног Једног, замишљеног као недокучивог од стране мишљења, Лосјев прелази на његово испољавање, на једно као, „егзистентно нешто", те показује да се оно може замислити само у вези са „не-егзистентним", „меоном", са безобличним мноштвом као принципом развића и подвојености (60); затим он прелази на категорију постојања итд.

У делу „Филозофија имена“ Лосјев скицира цели филозофски

· систем. Реч, по њему, је спољња манифестација ејдоса ствари; та манифестација настаје са дијалектичком нужношћу у процесу развића бића, које долази до „постојања за себе“, тј. до самосвести.

Суштина као ајдетски смислени симбол је унутрашња реч света; она се нужно допуњује спољном речи, кад пређе у хилетско „биће за друго“ (меон као материја) и постане телесни факат (99). Ту, у телу, постизава се последње остварење (реализација). Тело је, тврди Лосјев, „покретачки принцип сваког изражавања, испољавања и остваривања.“ На тај начин идеал-реалистички симболизам Лосјева такође је пансоматизам. Слично учење налазимо код стоичара (вид. главу „Метафизика стоичара као потсвесни идеал-реализам“ у делу Н. Лоског „Типови схватања света“).

Ејдос који је постигао свој изражај у телесном „бићу за друго“ је спољашња реч, име, које чини нови симболички моменат у свету, симболички у смислу предметности имена (104). „У имену као' симболу суштина се први пут јавља свему другоме, пошто баш у симболу струје исте енергије које, не напуштајући суштину, ипак је делимично откривају свему што је окружује“ (104). Цела стварност, цео свет, према овом учењу, реч је. „Разумна реч предмета јесте сам предмет у аспекту схватљивости и демонстративности (172). у

У свом делу Лосјев готово ништа не говори о специјалним проблемима лингвистике. Међутим, кад би се нашло лингвиста способних да схвате његову филозофију говора, као и филозофију