Учитељ

говора С. Булгакова, они би наишли на потпуно нове проблеме, те би могли да нађу нова плодна објашњења многих појава из области говора. Они би, међу осталим, нашли путеве да се ослободе од асоцијационизма и екстремног психологизма као и физиологизма у теорији о језику.

Руска стварност у току последњих двадесет година давала је доста повода да се истакну проблеми филозофије социјалних наука, филозофије историје и филозофије права. Зато се не треба чудити што се у области тих дисциплина појавило доста радова који заслужују пажњу. Л. Карсавин прво је написао кратак „Увод у историју. (Праг 1921), а затим је објавио „Филозофију историје“ (Берлин, 1923). У последњем делу он утврђује основна начела историске стварности, те испитује „значај и место историског у светској целини и у односу према апсолутном бићу“ (5). „Као највиши задатак историског мишљења“, Карсавин сматра, „сазнање целокупног космоса, целокупног реалног свејединства као јединственог субјекта који се развија“ (77). Историја у ужем смислу има за свој садржај: „развитак човечанства као јединственог свевременског и свепросторног субјекта“ (85). Под развитком Карсавин разуме процес код којега се нека целина (на пр., организам, душевни живот) „непре-_ стано мења, непрестано постаје квалитативно друкчија, и то изнутра, из себе саме, а не путем додавања нечег споља“ (10).

Непрекидност развитка показује да се предмет који се развија не састоји од самосталних делова, од атома, већ претставља јединствен субјект, који није нешто различно од свога развитка, већ је реално дат у свом развитку (Карсавин одбацује појам супстанције као начело различито од процеса), те је, према томе, „свевременски, свепросторан, свекалитативан и свејединствен“. Развитак субјекта је прелаз од једног момента ка другом, који је условљен дијалектичком природом самог субјекта, а не утицајима споља. Из овога се јављају последице значајне за методологију историје. Тако, Карсавин избацује из историског испитивања појам узрочности, као утицај споља (64). Такође и утицај природе на живот народа, по Карсавину, није спољашњи фактор: природа земље, као уопште И сви материјални елементи бића (на пр., одело, величина поседа итд.) не утичу на историски процес сами по себи у својој изолованости, већ само уколико се преламају у свести и претварају у социјалнопсихички елеменат (95—100).

Појам развитка код Карсавина оштро се разликује од позитивистичког појма напретка (прогреса). Свим моментима у развитку признаје се иста квалитативна вредност у свејединству бића; ниједан од њих се не деградира само на степен средства, само прелазног ступња на путу према циљу развитка. Емпириска разлика у њиховој вредности своди се на разлику у степену манифестације свејединства у њима. У историји сваке индивидуалности постоји момент најпотпунијег остварења свејединства; то је апогеј, врхунац њеног развитка. Критериј за одређивање момента који је био апогеј (врхунац) развитка може да се нађе путем испитивања религиског квалитета индивидуалности, замишљајући под тим изразом „специфичан однос индивидуе према Апсолутном“ (према истини, доброти,

лепоти).