Учитељ

624 аианение анииие ависте ветерине ин инвентара нв ЕареЕтЕтЕ

С. Франк у свом „Нацрту методологије наука о друштву“ и у чланку „Ја и ми“ посматра друштво, попут Карсавина, као примарну вредност, као јединствено биће; међутим, његови су погледи друкчије обојени, пошто их он развија у духу свога идеал-редлизма, служећи се појмом надвременских и натприродних идеалних начела. Ослањајући се на своју теорију сазнања, као и на своје учење о човековој души, он доказује да свести појединих индивидуа нису изоловане, него су увек у извесној мери стопљене (на пр. у случају опажања једног истог“ дела стварности) и да је општење индивидуалних свести „првобитна особина, конститутивна црта сваке свести (на пр. у доживљајима љубави, пријатељства, мржње и сл, као и у сваком сазнању о туђем душевном животу, које може бити само непосредно). Индивидуална свест није примарна; она се постепено диференцира из опште свести („свести уопште“), никада се притоме не одвајајући од целине, тако да је „индивидуа у правом и најдубљем смислу речи дедуцирана из друштва као целине“ (68). „Ја“ је немогућно без антитезе „ти“, али се то противстављање савлађује кроз „ми“, које је јединство категоријално разноврсног бића („Ја и ми“ стр. 442). На тај начин су „ја“ и „ми“ првобитне (примарне) категорије личне (индивидуалне) и социјалне стварности. Пошто су оне корелативне, њихово теориско постигнуће као и практично остварење није могуће друкчије до путем уздизања ка највишем, апсолутно првом начелу, Богу, који је „истодобно и јединство које све споља обухвата и суштина која изнутра детерминира свако биће.“ „Право „ја“, као и право „ми“ — те према томе и право јединство њиховог двојства — може да се оствари само онда, ако „ја“ предаје себе и „ми“ предајемо себе највишем начелу „Богу.“ „Одавде се јасно увиђа у ком смислу и зашто ЈЕ социјална стварност могућна само на бази религијске свести чланова друштва; јасно је да је слом (катастрофа) друштвене и индивидуалне егзистенције у вртлогу деспотизма и анархије неизбежна последица атеистичког и аутархистичко-хуманистичког схватања живота“ (447).

Иступајући против психологизма у наукама о друштву, Франк је показао да се социјална стварност не може да редуцира само на социјално-психичке феномене: све психичко налази се у индивидуалној свести; међутим, социјалне појаве су надиндивидуалне, прво, зато што постоје за многа лица, а друго, зато што су по свом трајању независне од трајања људског живота“. Правнички поредак, обичаји и начин живота, као облици социјалног живота, различити су од егзистенције друштвених осећања, мишљења и сл., с којима стоје у вези (Нацрт метод., стр. 47 сс). У сваком социјалном феномену постоји идеална страна одн. идеални момент (правничка норма, идеја брака и сл.) који има карактер идеала, тј. савршеног циља коме се тежи, а који делује „на људску вољу као свест о дужности да се тај циљ оствари“ (77). Мдеалност ове врсте нераздвојно повезану са конкретном реалношћу Франк назива живом идејом, а сваку социјалну појаву сматра за идеално-реалну стварност (76 сс.). „Надиндивидуалитет“ социјалних појава објашњава се, наиме, њиховим идеалним моментом. =

Споменути програм социјалне филозофије друштва Франк је