Учитељ

темељито разрадио у делу „Духовни основи друштва“ (Париз, 1930). Од нарочите је вредности изведено у делу испитивање дуалитега друштва, констатовање у њему два слоја: унутрашњег и спољашњег; први се састоји у јединству „ми, док се у другом „то јединство распада у подвојеност, супротност и борбу многих „ја“ (98). Ова два аспекта социјалне стварности Франк обележава терминима „саборност“ и „спољашња друштвеност“ (100—119). Из њих он изводи нужно присуство у друштву, с једне стране, унутрашње-органског, а с друге стране, механичког са присилним спољашњим уређењем; дуализам морала и права, „благодати“ и закона, Цркве и света. Шта више, чак и у самом моралу, као и у праву Франк опет налази та два аспекта, на пр., кад истиче разлику између индивидуалног конкретног гласа савести и строге универзалности апстрактне дужности (172 сс.).

Циљ социјалнога процеса је по Франку, „што могуће потпуније оваплоћење у заједничком људском животу свеукупне божанствене правде“, остварење самог живота у највећој потпуности, дубини, хармонији и слободи његовог божанственог праоснова (222). Ма том основу он дедуцира хијерархијску структуру принципа социјалног живота, између којих у првом реду стоје начела служења, солидарности и индивидуалне слободе (238 с.).

На граници између филозофије историје и филозофске публицистике стоје извесна дела Берђајева, као што су „Смисао историје“, „Филозофија неједнакости“, „Нови средњи век.“ Историски процес је, према Берђајеву, драма у којој се бори добро са ирационалном слободом зла. Време и вечност, земља и небо тесно су испреплетени у тој драми, пошто историју неба Берђајев посматра као драму љубави и драму слободе, која се одиграла између Бога и Његовог Пријатеља, кога Бог воли и жели његову узајамност“... „Првобитна драма или мистерија хришћанства је рођење Бога у човеку и човека у Богу“ (Смисао историје 65, 70), каже Берђајев. Добро се не може остварити друкчије него слободно; међутим, слободно биће може да пође и путем зла, путем самовољног потврђивања себе; онда почиње распадање бића, његово враћање у првобитни хаос, како је то у живим бојама описао Достојевски, нарочито у „Демонима“ („Гледиште на свет Достојевског“). „Није успео ниједан циљ који је био постављен у току историског процеса“ (Смисао историје, стр. 237). Средњи век није успео да оствари присилну католичку ни византијску теократију. Насупрот средњем веку, доба ренесансе и хуманизма — које се, према Берђајеву, завршава тек у наше време — „стоји у знаку пуштања на слободу стваралачких снага човекових“: „тежиште се преноси из божанске дубине у искључиво људско стварање“ (156), које тежи да унапреди живот путем освајања природе без Божје помоћи. Покушај освајања природе могао је да успе само захваљујући хришћанству, које је ослободило човека од спојености са унутрашњим животом природе, умртвлио „великог Пана“ и ставило човека изнад природе, прека“ ливши његову вољу дисциплином калуђера и витеза. Из тога је никла перцепција природе као мртвог механизма, услед чега је постала могућна позитивна природна наука и техника, које су ставиле између човека и природе машину. Ова трећа снага (машина)