Учитељ

олакшава борбу с природом, али уједно и растрже човека на елементе његове природе; због тога он је почео да губи свој индивидуални лик, постаје безличан, те се покорава „вештачкој природи, коју је сам дозвао у живот“ (189). На тај начин, доба екстремног индивидуализма завршава се губљењем индивидуалности; хуманизам доводи до „дехуманизације“ човека. Такав је крај и требало очекивати, пошто је човек који се отргао од највишег начела, човек који је престао да у себи остварује Божји лик осуђен на робовање најнижим начелима. На дневном реду стоји ново заробљавање човека, које се спрема од социјалистичке доктрине; социјализам је заменио праву „саборност“ основану на љубави и религиозном преображају целокупне стварности „лажном саборношћу“ (колективизмом), која се састоји у присилном служењу колективу, ради задовољавања материјалних потреба. Није случајно што је социјализам основао Јеврејин Маркс, претставник једног народа који, с једне стране, страствено тражи „савршену правду и правичност на земљи“ (108), а с друге, одбацио је правог Месију, зато што се он јавио у виду роба, а не као земаљски цар — ослободилац. Чекајући још увек земаљски рај, Јеврејин, сав окренут према будућности, „спреман је да објави рат свакој историској традицији и светињи, свакој историској традиционалности >) (108); он „лако постаје револуционар и социјалиста“ (119). Међутим, „социјализам у покушају свога остварења неће бити оно чему стреме социјалисти. Он ће открити нове унутрашње противречности у људском животу ; он никада неће постићи ослобођење човековог рада, што је Маркс хтео да постигне заробљавањем рада, неће никад дати човеку богатство, неће остварити једнакост, него ће створити нову мржњу међу људима, ново подвајање и нове, нечувене облике тираније“ (238). Међутим, историски неуспеси имају велику вредност у томе што побуђују вољу на религиозни преображај живота (266). Чак и економска активност људска треба из темеља да се промени: ослањајући се на „„Бубав према унутрашњем бићу природе“, она мора да постане снагом која васкрсава, док данашња техника требива у царству смрти (Филоз. неједнакости, 210 сс.). Прави пут навише претпоставља развитак личности која је способна да се преклони пред светином и да јој служи. Таква се личност васпитава у друштву које је бесконачно богато разноврсном садржином, где су прецизно разграничене једна од друге квалитативно различите индивидуалности у хијерархијском међусобном односу.

Неостварљивост савршеног друштвеног поретка у границама земаљске егзистенције, наглашена од стране савремене руске филозофије, врло је добро објашњења у делима проф. П. И. Новгородцева. „Криза данашње правничке свести“ и „О социјалном идеалу“. Своју тезу П. И. Новгородцев заснива на испитивању односа између индивидуе и друштва. Имајући у виду не генерички појам човека већ конкретну индивидуалну личност, Новгородцев са неотклоњивом убедљивошћу утврђује да се „антиномија између личног и друштвеног начела“ не може отклонити у границама земаљске егзистенције: „Хармонија личности са друштвом могућна је само у оном интели-

ж) Туђој! В. П.