Учитељ

педагогике лечења (Непрадавостк), према коме она има да се бави свим отступањима и застојима од нормалног психофизичког развитка. То је гледиште бечког педопаталога Теодора Хелера за разлику од ранијих ужих схватања по којима у педагогику лечења спада само васпитање и образовање слабомислене деце (идиота, имбецила или дебила), односно те деце, па онда епилетичара, глувонемих, слепих и душевно заосталих (Хенц.) Сва овака деца васпитају се и образују у нарочитим заводима и школама (ва слепе, глувонеме, душевно заостале итд.), па учитељи редовних народних школа нису имали потребе да се поближе упознаду са педагогиком лечења. Али ако усвојимо гледиште Д-ра Хелера, онда је јасно да и они морају интересовати наставнике ма које педагошке гране.

Д-р Шанов у својој књизи после «Увода“ описује у глави,22 типичне ненормалности у дечјем веку, као: упорност, гњев и страх код деце, дечју лаж, полни живот, крадљивост, љубав и мржњу, најобичније говорне мане код деце, тав, „дневне неуротске симптоме“ (сисање прстију, грицкање ноката), мокрење у кревет (епиге215) итд. Онда имају сумарне приказе нервозног, душевно за: осталог, изразито надареног, лењог, прождрљивог и каприциозног детета. У ИЈ глави даје он кратак преглед дечје типологије по Кречмеру, Лесгафту, Дамбазу, Зеземану, Шпрангеру и Елси Кронер, а у ТУ глави неке опште сугестије и мисли о лечењу васпитањем. На крају је списак употребљене литературе, скоро искључиво немачке (цитирано је свега једно француско дело Мориса Ла Флери и једно енглеско писано дело Шарлоте Билер). Излагање ауторово је тачно и популарно, али увек у складу са чињеницама науке. Ме"стимице бисмо само могли пожалити што аутор није био нешто опширнији и потпунији, иначе је ово врло савесно и добро израђена књига која ће свакако „добро испунити свој задатак.

Ф. Маслић

У. — Учштељева хроника

| Неколико педагошких мисли изнетих на Париском Међународном Конгресу за основну наставу, од 1937 године.

Нашим учитељима је познато да је од 20-јула до 1 августа 1937 године у Паризу заседавао Међународни конгрес за основну наставу. На њему „је било присутно 29 држава из целога света преко својих делегата. Поред конференције и предавања која су се односила на чисто техничку органи-зацију школа у разним земљама, било је ту предавања о врло интересантним темама из области педагошке теорије и праксе. Ми ћемо се у „даљем излагању осврнути на главније мисли из тих предавања колико да читаоцима „Учитеља“ изнесемо на каквим се објектима задржава педагошка мисао данашњице, толико и да претставимо њихове основне смерове.

Теориска предавања додирују ове теме: развитак интереса код де"тета; Дечију логику и социолошка схватања деце; Метод мере; Јединствену школу; Слободно време детета; Породицу као фактор социјалног васпитања и др.

О јединственој школи одржао је предавање г. Пшихода, познати педагог из бив. Чехословачке.

Две основне концепције он је подвукао у овом питању:

19. Мдеју уједињавања народа путем васпитања и 2%. Идеју једнакости права на васпитање. „Тамо где су ове две основне идеје раздвојене, вели г. Пшихода, не успева се никако да се утврди јасно и конкретно схватање „0 јединственој школи“.

| |