Учитељ

15 ТВЕРА АЕ реј ери ен ен не вт ТР ЕЕ ПЕЕаТБЕ 4

Његово схватање одмах долази у сукоб са онима који под јединственошћу школе разумеју „унутарње јединство“ тј. исте патриотске идеале, исте дужности, иста схватања о душевном и моралном учешћу појединаца у заједници. Он пре свега подвлачи мисао „једнакости услова“ за васпитање у школској организацији. Та једнакост услова омогућава иста права на васпитање свима социјалним класама.

По његовом схватању апстрактно. јединство васпитања за сву децу не одговара различности људске природе и потребама социјалног живота. Мисао о једнаком васпитању може се остварити само прилагођавањем школске организације способностима и потребама индивидуалним. Према томе, јединствена школа се супроставља сегрегативноју школи с једне стране и униформисаној школи, с друге,

Једна јединствена школа дакле за сву децу, која би се базирала на „унутрашњем“, т.ј. „апстрактном“ јединству како га предавач назива, је У оштрој супротности са искуством које је довело до сегрегативних школа као и са резултатима психолошких испитивања. Експериментална истраживања су на пр. утврдила несумњиво да колективни васпитни методи који не воде рачуна о примарном чиниоцу опште интелигенције су безуспешни. Јединствена школа дакле у смислу у коме су је подразумевали Кондорсе и Коменски, у којој би сва деца учила исти програм не може се остварити.

„Јединствена школа на светлости истраживања науке и философске дијалектике је диференцирана школа. Биологија је утврдила, да је сваки организам у толико јединственији у колико је више сложен“.

Принцип школског диференцирања обезбеђује поштовање индивидуалне потребе ученика који се налазе под истим кровом. На овој диференцијацији г. Пшихода заснива своје тумачење јединствене школе, делећи је на две врсте: диференцијацију према општој интелигенцији ученика или квантитативној диференцијацији и другу која се заснива на нарочитим способностима, укусу и потребама ученика и то је квалитативна диференцијација. Прва игра претежну улогу у почетном периоду школовања док друга долази у обзир у доба младићско.

О развитку дечјег интересовања предавала је госпођа Шарлота Билер, професор Бечког универзитета.

Она у првим мислима истиче, да је интерес један појав до сада неодређен и сложен чији опстанак и развитак је тешко претставити баш због те сложености. Интерес је по њеном схватању реч која означава не само

скуп различних вођења у којима се интерес јавља него јоши један сложен састав намера.

Као први домен интересовања предшколског детета, госпођа Билер означава разумевање практичних односа између објекта и догађаја свакодневног живота.

У једној анкети коју је она вршила још од најранијег детињства, о интересу за непознате догађаје, она је утврдила да се дете плаши нових утисака. У осмом месецу она је утврдила извесну реакцију која утврђује сукоб између страха и радозналости пред изгледом једне механичке лутке на трпези. Дете гледа један објект, пружа руку и трза и тако понавља више пута. Реакције овога конфликта између интереса и страха трају до петнаестог месеца. Између петнаестог и осамнаестог месеца радозналост побеђује страх и дете почиње да испитује објект који га интересује.

Затим госпођа Билер поставља питање: Какав интерес могу очекивати учитељи од својих ђака у извесно доба старости»

По њој а према искуству које је она дуго проверавала, не може се пре шесте године очекивати нормална зрелост, т. ]. добра воља да се дете потчини систематском школском раду за учење писања, читања и рачуна.

Између шесте и осме године дете мало помало губи антропоморфистички интерес о свету и замењује га концепцијама модерних природних наука.

5 Под сегрегативном школом се разуме одвајање група у независне целине на основи пола, религије, социјалног порекла, економске ситуације и претпостављених психичких способности.