Учитељ

76 ааиинтининииишиншиишинининиишиинлиииишииомичшнинниниииотааниипининенЕхе.

У периоду између шесте и десете године дечији интерес се у главном концентрише на следеће објекте: природу, технику, слике, натписе и код све деце је нарочито развијен за човека са разних гледишта. Затим, деца се у ово доба много више интересују чињеницама него мишљењима и долазе до њих сопственим посматрањима а не више питањима као што су чинили у првом детињству.

Госпођа Билер се нарочито бавила проучавањем интереса код детета у односу на рад. Утврдила је, да је код детета врло важан интерес развијен за свој сопствени рад. Према Беру, разговори деце од 6—10 године у сразмери. 36 се односе на њихове сопствене способности. Критика самога себе код већег броја деце односи се више на интелектуалну способност него на физичку. Ова самокритика је код једне половине негативна а код друге позитивна.

Приликом одређивања ступња интереса код деце госпођа Билер подподвлачи следећу разлику у погледу њихове диференцираности. На једној страни су деца нормалног интересовања и она су подобна за опште услове рада. На другој су деца са танким схватањем, међу којима она подразумева: децу чија је зрелост у заостатку; ону која немају талента и најзад ону чији је интерес _изопачен и управљен другим стварима.

Професор књижевности на Париском Универзитету г. П. Гијон дао је дубоку научну расправу: О стварању навика.

Он сматра да је стварање навика код деце један од најважнијих проблема који интересује у подједнакој мери и психологију и педагогику. По Једном општем схватању, навика је стална особина поступања која је стечена понављањем једнога акта. Он ту дефиницију још увек сматра исправном али не налази да би нас искуство принуђавало да јој дамо више одређености. Шта више, ту би требало разбити једну контрадикцију која је У основи саме дефиниције.

Он се пита: Шта је у ствари понављање једнога актар

Затим одговара: „Очигледно је да треба разликовати две фазе у навици: фазу формирања (образовања) и фазу стеченог искуства. О поновљењу акта може се говорити тек у другој фази; ту је тек навика, односно поновљени поступак добио завршни, стереотипни ступањ, док је прва фаза испуњена читавом серијом промена преко којих акт долази до своје завршне форме“, Он за то наводи очигледан пример детета које учи да пише. Прва фаза, пре навике, везана је с врло тешким напорима. Сви су удови напргнути: дете стеже прсте, грчи мишице, покреће ноге, плази језик, отвара уста, сво се тако рећи пренесе у своју писаљку. Док се навика писања стекне т. 1. дође до завршног акта, прође се читав низ покрета и промена. Дакле, не понавља се један исти поступак.

Предавач даље мисли, да је за педагогику једна опасна илузија мишљење да понављање код ученика ствара једну силу пасивне инерције. Он: сматра да не треба слепо веровати у снагу навике. Она има своју оригиналну моћ само дотле док не уђемо у њену анализу. Навике нису мерила особине које се саме собом одржавају, већ живе снаге које треба подржавати и храном кад једном буду стечене. Зато он мисли, да педагогија не може имати слепу веру само у понављање. Педагогија признаје да она врло мало познаје начин помоћу кога се врши понављање да- би се добио жељен успех. Стога она треба да постане вештина која економише с понављањима, која своди по. нављање на једну разумну меру при којој оно може да донесе највеће користи ако се правилно употреби.

Г. Пијаже, професор Женевског универзитета, дао је једно краће предавање о Дечијој логици.

Он се корисно бавио изучавањем овога проблема у раздобљу од 4—6: година тврдећи да дечија логичност у много примера надживљује детињско доба. -

Нарочито истиче да је студија овог проблема знатно отежана тиме што, је тешко дати тачну интерпретацију дечијем речнику. Он на пр. утврђује:

1) дете има појам о свему само међувремено не може да схвати целину ствари тј. све њене компоненте. Зато се код њега јавља тешкоћа у схватању:

разломака;