Учитељ

Срете М. Аџића, нити ко лепше одомаћио задругарство у наресду од Михајла Аврамовића. Идејна је потреба захтевала да се та два човека нађу на једном терену рада. М срећна је околност учинила да они дођу у додир.

Али има још једна карактеристичнија сличност њихова, коју ја себи допуштам да констатујем. њихсва интересантна сличност и у политичкој идеологији. Ви знате да се за све људе од веће вредности, ако нису политички истакнути и експонирани, обично пита какве су политичке оријентације. Јер ма како да су људи ван политике, ипак морају да имају неки свој поглед на политику и своју симпатију или антипатију према извесном режиму. Најзад то захтева и патриотски разлог. За њих. двојицу једно је тачно да нису били политички истакнути-експонирани. Нису ишли на политичке зборове никад. Ми њихови ближи сарадници смо знали то. Као што смо знали да су они били савршено слободоумни људи. Слободоумни до револуционарства. Али никад револуционари, већ само еволуционисте. и један и други најревноснији следбеници Светозара Марковића и најуспешнији реализатори и интерпретатори његове идеје у својим пословима.

Ето, и то је оно што је поводом Сретине комеморације достојно било да се констатује. Једна паралела између ова два велика човека.

Ср. Динић

ИЗРАДА, ИСКОРИШЋАВАЊЕ И ОДОБРАВАЊЕ УЏБЕНИКА ЗА НАРОДНЕ ШКОЛЕ

Питање избора уџбеника за основне школе је компликовано не само код нас него и у другом свету. Свуда се јављају тешкоће око начина како да се обезбеде добри уџбеници које треба дати деци у руке. Питање се концентрише прво на фактор који има право да буде пресудан у бирању уџбеника. Да ли да се одговорност за избор уџбеника остави само наставницима, признајући им право и способност да тај избор учине најприлагоднији потребама и способностима своје школске деце» Или би се у овоме морало обазрети на право државе да овај избор врши према начелу јединствености наставег Да ли ове норме, у колико би се једна или друга признала, треба да важе за све школе уопште или само за народне школе итд. Низ питања се поставља, као што се види, у тренутку кад се приђе начелном решењу питања о избору и одобрењу уџбеника.

У овом правцу, решења се у ствари концентришу око два основна начела са већим или мањим варијантама: 1" Избор уџбеника је слободан. Наставник има право да изабере са резервом да тај његов избор буде одобрен од школског надзорника; 2' Избор није слободан, тј. Министарство просвете узело је за себе право да преко својих органа и експерата бира уџбенике и прописује њихову употребу у свима школама или у једном делу.

Анкета коју је у току године извршио Биро Интернационале за васпитање чије је седиште у Женеви, дала је по овом питању врло интересантне и разнолике податке. Енглеска и галске земље су на пр. у своме одговору биле сасвим категоричне: Не постоји никакав пропис и никакво правило о томе који уџбеници треба и који не треба да буду употребљени у школама. Избор о томе припада локалним школским властима, школском савету и учитељима. Министарство просвете у Енглеској има по томе једну жељу, да учитељ буде тај који ће у своме раду открити, који су властити методи најбољи које он може успешно да употреби и који ће најбоље одговарати специјалним приликама његове школе; једноликост у детаљима овога посла се не жели чак и ако би она била могућна.

У Данској поступак је сличан овоме. Изузев уџбеника за религиску наставу, тамо. се сви остали бирају у споразуму са наставничким већем. Само за вишу народну школу, уџбеници подлежу накнадном одобрењу школског инспектора.

Ни у низоземским земљама Влада не врши никакав утицај на избор уџбеника. Њих бира само наставничко веће у споразуму са управитељем школе.

У Француској је та слобода већ ограничена. У њој се школски уџбеници предложе од стране педагошке конференције коју сачињавају учи: тељи целога округа, и тај предлог има да усвоји нарочита комисија којој