Учитељ
Породица, школа и деца
Њихов узајамни однос у васпитању и развитку деце, посматран са своје друштвено-васпитне и моралне стране
Увод
Питање о узајамном односу између породице, школе и деце, кад је реч о васпитању и развитку детињем у животу и друштву, може се посматрати и претресати са две своје стране.
Прво, то се питање може посматрати и претресати са своје опште друштвено-васпитне и моралне стране. А, затим, се оно може тако исто посматрати и претресати и са своје уже и посебне стране, са своје чисто образовно-наставне стране.
Сада и на овом месту ми ћемо то питање посматрати само са те његове опште друштвено-васпитне и моралне стране као најглавније и најважније стране у целокупном детињем васпитању, развитку и подизању на снагу.
Наиме, најглавније и најважније стране због тога, што та страна детињега развитка и васпитања баца своју светлу или тамну сенку не само на његов доцнији живот и рад у друштву као зрелога човека и грађанина своје земље већ и на само питање дети-
њега успешнога рада и напредовања и у чисто образовно-наставном погледу.
Према томе, посматрање и претресање питања са чисто образовно-наставнога гледишта оставићемо сада по страни, за другу прилику, када буде било речи нарочито и само о том питању. И тада ће, дабогме, бити више речи о томе: колико родитељи, школа и друштво као општи фактори у васпитању и образовању деце утичу и могу утицати на унапређење школске деце и у том чисто образовно-наставном погледу.
Мислим да ће бити потребно да на овом месту истакнем и то, како је посматрање и претресање овога питања намењено у првом реду најширим родитељским круговима. Због тога сам се, у општем разматрању и излагању саме материје тога питања трудио да будем што јаснији и приступачнији разумевању не толико наставничких, колико најширих родитељских кругова, јер је материја тога питања и иначе позната наставницима.
1 Готово сви-школски радници и писци, сви педагошки и пси-
холошки испитивачи душевнога живота и развитка детињега, слажу |
се у томе: да детету припада будућност.
Само, дабогме, кад је реч о садашњици, они су ту већ подељенога мишљења о томе: да ли детету, као таквом, има да припадне и сама садашњост. Наиме, да ли се, дакле, данашњи век може уистини назвати детињим веком, како га је то назвала одлична шведска књижевница Елен Кеј, која је позната и код нас по многим својим публикацијама, нарочито по својој књизи о васпитању детета у породици и школи.