Учитељ

теоретише и о кризи школе и васпитања уопште, онда не треба да се та криза гледа само у неправилном функционисању васпитног процеса, него пре свега у условима тога процеса, не само у школи него пре свега у друштву чији је она инструменат.

Ако посматрамо улогу школе и васпитања у току друштвеног развитка онда наилазимо на много примера који нам говоре и о директном друштвенополитичком утицају на васпитање и образовање. Тако на пр. у друштву са кастама, васпитање је било монопол свештеничке касте, а народ није имао ни права ни могућности да се образује.

Сетимо се затим како је било у сталешком друштву, како је прошао Христос, тај велики учитељ. Христос је проповедао братство и једнакост. Стога је за свој васпитачки рад био награђен распећем, а хришћани су уништавани огњем и мачем.

После Француске револуције, долази грађанско друштво, које је свој век отпочело просветом и напретком. Али чим је почео деспотизам сузбија се и народно просвећивање.

Па ипак васпитање народа није могло да се сасвим спречи јер није могао да се спречи економски и друштвени развитак, који је изазвао потребу науке, трговине, индустрије, сталне војске итд.

О васпитању у данашњим приликама не можемо много да говоримо. Довољно је ако се упореди васпитање у земљама са различитим друштвеним и политичким системом, па да се увиди, како се васпитаници оспособљавају сходно дотичном систему. Тако васпитање прилагођава природу човека у њеном најпријемљивијем развитку са жељеним поретком, у најсудбоносније доба усађује у душу младежи онај поглед на свет који ће касније дати потпоре јавноме мнењу за одбрану дотичног система.

Ако, дакле, васпитање посматрамо у вези са његовим условима у току друштвеног развитка, онда није тешко да нађемо кључ проблема зашто се често у теорији одвајају биолошки и социолошки закони васпитања, зашто се први истичу као независни од других, зашто се уопште заташкавају циљеви васпитања, зашто се оно подвргава вечитим нормама итд.

Функција васпитања у првобитном друштву састојала се у развијању способности код друштвених чланова, да би што боље упознали и искористили природу у циљу друштвеног одржања и усавршавања. У току друштвеног развитка васпитање је постајало све више планско и систематско. Чим је почела влада човека над човеком и васпитање је упућивано у смеру интереса оних, који располажу васпитањем одн. његовим чиниоцима.

Д-р Константин Грубачић