Учитељ

Недовољна исхрана, било у квантитативном или квалитативном погледу омета растење и развијање организма — проузрокује закржљалост. Тако и најбоље диспозиције немају прилике да се развију или се развију у негативном правцу (кад неко због глади почне да краде па постане „способан лопов“ и сл.). Кад се дакле гладно и болесно дете не може да развија и усавршава то је убедљив доказ како је спречен и биолошки процес васпитне функције. А наведени нам примери показују да су у току генерација условљене и наслеђене способности и њихово даље развијање.

Ствар постаје јасна и кад су у питању тзв. „психичке“ функције код васпитаника: пажња, интерес, памћење, разумевање и уопште интелигенција одн. способност пажње и мишљења. Утврђено је да је количник интелигенције код сиромашне деце много мањи него код богате деце. Тим у вези разумљиво је зашто сиромашни и у школи највише страдају.

И кад се усвоји тврђење да се интелигенција наслеђује не смемо заборавити да се интелигенција развија и да развијенија интелигенција предаје касније у наслеђе (под повољним условима) и јачу диспозицију интелигенције. Јер, како је дошло до тога да неко има јачу, а неко слабију интелигенцију» Како то да баш код сиромашних буде количник интелигенције најмањи, а код богатих и образованих највећир

Све способности развиле су сеу току живота. У току развитка и наслеђе је постало велики чинилац у васлитању. Али кад знамо како је дошло до наслеђа онда нам постаје јасно и то, да они који су данас сиромашни наслеђем (умним или материјалним) могу током развитка, у низу генерација, а под повољним условима, постати богати, као што може да будеи обратан случај за оне који данас у томе обилују.

Узмимо још један пример кад је реч о стицању и развијању способности. Наслеђене способности развијају се употребом и вежбањем, а при том поред општих услова (храна, стан, светлост и др.) треба истаћи и само образовање као важан чинилац. Јер стицањем знања и искуства вежбамо те способности, развијамо интелигенцију. А стицање знања и искуства опет је највише отежано сиромашнима. „То објашњава донекле, зашто је тако несразмерно мало великих људи и социјалних вођа из сиромашних радничких породица: без просвећене средине, без књига и часописа и без стицања ширег искуства младеж не може постићи већу увежбаност интелигенције“ (В. Ракић, Главни чиниоци у развићу интелигенције, стр. 18).

При овако принципијелном решавању проблема односа биолошких и социолошких закона у васпитању постоји могућност неспоразума, било намерног и ненамерног. Нарочито за оне, који одвајају те законе и дају им самосталну улогу. Стога изричито тврдимо: не треба одбацивати или занемаривати биолошке законе у васпитању, али морамо бити свесни, да је удовољавање, одговарање тим законима одређено економско-социјалним условима. Јер биолошки процес телесног, умног и моралног развитка васпитаника условљен је економско-социјалним чиниоцима као што су: стан, храна, социјална и физичка средина уопште. Према томе кад се