Учитељ

о па НЕНА ПНЕ АЕ ЕН ИЕ БИН ДЕР ЕВЕ ДЕ НЕ ПЕТ ОИ 87

Никако се од деце не смеју стварати брбљивци, плиткоумци и лажљивци, иако то родитељи некад и несвесно чине (Радознала мати, Изговор и лаж). Родитељи причају својој деци често невероватне ствари: о привиђењима људи и животиња и њиховим брзим метаморфозама у разне створове, о мори, о аветима, о дрекавцима, о вукодлацима, о уроцима и над њима изводе разне враџбине у случају болести. Деца се тако васпитавају и у лажима и у страху, „у накарадном мишљењу“, после чега долази и „накарадно пословање“. Такво васпитање формира децу за пасивно ишчекивање среће, место да срећу активно сама стварају и стигну је. Такво васпитање учини да деца постају „целога века у правом смислу несрећна“ (МајсторСтојанова деца). Аџић ту цитира Песталоција, који каже: „Оно "чему родитељи уче децу јесте и остаје увек главно за цео човечји живот.“

Родитељи не смеју бити ни претерано осетљиви за децу, ни сувише брижни за сваку ситницу која им се деси. „Пустити дете да само расте као дрво у шуми, без тако-рећи, икакве наше помоћи, — погрешно је. Али је тако исто погрешна и претерана помоћ, која размази и убије свако самопоуздање... Златна средина, где се деци не притиче у помоћ ни сувише много ни сувише мало, већ само колико је потребно — најбоља је“ (Сувишна брига).

У васпитању се не смеју употребљавати ружне речи, псовке, „свирепе казне и тиранско понашање, јер све то васпитава за суровост и свирепост. Чак се и „нарав не наслеђује увек од родитеља, већ се врло лако задобива разним утицајима после рођења“ (Тиранин). Зато отклањати „отровну атмосферу“ и заменити је атмосфером озбиљне љубави, јер ће она васпитати добре и благе а не дивље ти сурове васпитанике,

У тесној вези с овим стоји питање о дечјој плачљивости (ПлачЉивост), коју су доцнији психолози и педагози подробније испитивали. Аџић је увек препоручивао родитељима да буду обазриви према тој појави и „да паметно предузимају мере против ње“. Тако исто и залагивања мале деце, врло често су несмотрена, несмишљена, смешна или глупа. Аџић препоручује избегавање залагивања уопште. „Залагивањем се заиста може дете тренутно забавити, али се нарав његова не може тиме никад оплеменити“. Исмевање деце са телесним и говорним манама, као што су муцавци, он је најодлучније осуђивао и показао је један леп пример како се муцавци „лече од муцања (Муцавци).

=

Тешко је наћи међу нашим педагозима таквога који је, као „Аџић, дубоко веровао у моћ васпитања. За потврду свога уверења истакао је Лајбницову мисао: „Ја сам био увек тога уверења, да ће се ошштим поправљањем васпитања поправити и људски род“, а да »ће се општим поправљањем нашега, српског и југословенског, васпитања поправити и цео српски и југословенски род“. Опште поправљање васпитања мора да почне и од породице, и од школе и од државе, дакле, од свих чинилаца а не само од једног чиниоца. Аџић је дубоко веровао у преображавачку мисију васпитања: васпитање преображава човека, она му доноси преображење.