Учитељ

своју чету. Један је са својом четом био на једном крају игралишта, а други на другом крају. Имали су и дугачак конопац и поклопац од кутије. И то је требало. Један крај конопца провукли су кроз средину заклопца, свезали чвор, а затим су између два крајња стуба игралишта закачили и колосалан „телефон“ је био готов. Сада се обе чете мирно могу повући на своја места. _

—- Хало, хало! — поче на телефону говорити Паја.

— Шта желиш» — упита Коста, који је до телефона дотрчао.

— Зулите се брзо, јер је ту непријатељ.

Их, рече Коста војницима, хајдмо брже, овде је непријатељ. Ајдмо брже, хајдмо. Али је овде Коста у једном моменту онако уплашено погледао према мени, бојао се да га ја нисам чула како грди, али сам се ја чинила да ја на њихову игру не обраћам пажњу. Најпосле не морам ја све чути.

Коста је са својом четом већ почео да трчи и у трчању падне команда: „На земљу, пали.“ На ову команду почели су гађати стару ограду. Сасвим је природно, да увек Србин побеђује. Деца се играју све дотле, док их звонце не позове на ручак.

Много је интересантније, када по подне две групе играју. Моје забавиште, хвала Богу, у народно забавиште припада, јер сам прошле године имала око 110—120 уписаних, а ове године 130. По подне долази око 100—110. у

Та ми можемо само замислити, како интересантна може бити овим малишанима инстинктивна игра. Главни заповедник, кога су остала деца „пуковником“ називали и кога су сви слушали, био је добродушни и бистри петогодишњи Јован. Никад им злоба, потказивање и свађа није покварила весеље. Јован је тако уредио све, да су се у игри њих неколико играли. Најзад су потражили капе, кратке штапове и војничке капе. Карике је добило око 15—90 деце, о које су кратким штаповима ударали и то по такту. То је био оркестар. Мали господин „пуковник“ је своје војнике овако поставио. напред је била музика, барјактар, мали војници и бојна поворка девојчица као болничарке, које су поворку затварале. У једном крају игралишта поређали су клупе једна према другој; то су кревети. Код клупа је и господин „пуковник“ оставио 5—6 дечака и неколико девојчица. Дечаци су били лекари, а девојчице су спремале, кувале војницима. Игралиште је, дакле, и болница и кухиња. Била сам сад „љубопитљива шта ће сад бити са осталим дечацима, које мали уређивач није поставио у ред Они су били пилоти, који су за осталима ишли. Како су улоге биле подељене, чета је певајући наступала према огради. Болничарке су позади биле. Пилоте је пуковник напред послао као извидничаре, који ће пратити непријатељско кретање. Они су са својим „аеропланима“ отишли, али се ускоро враћају и доносе вести.

Код ограде је наступило живо кретање. „„Лези, пали!“ падне команда. Чим је пала команда, ограда је почела да страда од удараца и то тако да су се и суседи поплашили. Ја истина нигде непријатеља нисам видела, али су војници падали, ватра је престала, а болничарке журећи долазиле су и подизале рањенике. Како су само тешко ишли! Како и да не, кад је један ногу поломио, други је добио зрно у стомак. Рањенике су у болницу однели,