Учитељ

Страни и противни дечјем духу су и чланци дидактичког садржаја, са мислима и осећањима, који се силом натурају. У томе погледу ни на једном ступњу основне школе не ради се више против органског узраста дечјег духа. Чланци те врсте, махом психолошки неистинити, штури, провидне намере, нису у стању да код деце изазову емоционалну реакцију. Деца осећају извештаченост и зато остају хладна, равнодушна. Добра намера промашила је циљ, а оно што се сматра као успех само је привидан, лажан успех.

Међутим, захваљујући традицији, још и данас се нарочито цени чисто поучно градиво. У дечје прве књиге пуштају се такве тендециозне творевине: Невешто компоноване поучне причице, суво набрајање прозних поука и разни други чланци слаби по стилу и ништавни по садржају.

Неколико примера, који би се могли умножити, допринеће овоме тврђењу:

„Христифор је купио колач, па понео кући.

Он прође поред просјака.

Просјак пружи руку и рече: „Удели драго дете!“ Христифор није имао пара, него му пружи колач. Просјак рече:

„Хвала добро дете! Бог ти дао здравље!“

„Лела и Љубица отиду до ливаде.

Ливада беше пуна цвећа. Лела и Љубица набраше неколико китица цвећа, па пођу кући.

Путем сретну другарицу Милицу.

Милица је сиротица, па нема ливаде.

Лела и Љубица дадоше јој цвећа, да се и она закити а дадоше јој и једну китицу љубичице да мирише“

Рано рани

Рано рани, дете моје. Бољи је рани посао. Више се сврши кад се рано почне. Ко ради и Бог му помаже. Радити треба. Без рада нема живота.

Више вреди вредан, но богат човек.

радоје као ђак

радоје је миран и ваљан ђак. не свађа се, нити вријеђа. зна он да од свађе ништа луђе. у туђе неће да дира. рђаву дјецу не воли. добре ђаке воли као рођену браћу. у школу дође ћутећи. код куће забавља млађег брата.

Прозном градиву придружује се и слаба, профанисана, често осакаћена поезија. Стављамо на углед неколико примера те врсте: