Учитељ

Павле Стојић родио се у селу Пилатовићима, срезу драгачевском, округу чачанском, на Велики Петак 1806 године. Родитељи су му били из Лучана истога среза и округа. Отац му се звао Пантелија син Дамњана Андрића а мати Стоја. У бежању испред Турака Павле се родио случајно у Пилатовићима. Оца су му погубили Турци „у сраженију Карађорђеву на Виловима код Нове Вароши 1807 године а мати остаде удова са два сина од првог мужа, која пошто су дошла до возраста отиду по служби простој“ а она остане сама да гаји Павла. Биограф вели, да га је гајила у „Оскудне године када је ока жита била грош а талир био 6 гроша и „све предући преслицом својом“. Зато се Павле и прозвао Стојић, јер га је сама одгајила мати Стоја.

Тако је прво детињство Павлово прошло кроз драматичан период првих дана устанка и он још од тих дана осетио тегобе живота које га нису остављале за дуги низ година доцније.

Његова „препарандија“ односно образовање које га је најзад оспособило за учитеља почело је 1817 године у манастиру Годовику. У том манастиру он је код игумана Јосифа Поповића служио три године и учио. То знање није му било довољно, јер су га у манастиру само учили Буквару и Часловцу, и пошто је дознао да ђаци у манастиру Клисури „врло боље у науци успевају“ он је прешао тамо код игумана Илариона Марића. Код њега је остао у служби 6 година и врло добро научи читати и писати, али у тој школи се није предавао уопште рачун и то је била празнина у његовом образовању, коју је допунио тек доцније пошто се оженио.

Шут није водио Павла Стојића право учитељском позиву. Пошто се добро спремио у манастирским школама, он је требао да постане свештеник односно капелан у манастиру. Али је та замисао остала неостварена зато што је Шабачки владика, Грк Герасим, тражио за „поповину“ — запопљење — у први мах 66 талира, па после спустио на 56, коју суму, разуме се, Павле није могао дати, „не имајући ништа при руци својој, ни новаца, ни бар какве баштине.“

Тако је пут ка једном обезбеђенијем животу био за Павла тренутно затворен. Његова лична ситуација била је за сада још тежа, јер се, у нади да се запопи, у међувремену био оженио и сад је брига за опстанак била удвојена. Тада је Павле отишао са женом поново у манастир Годовик и погодио се да служи заједно с њом за 40 гроша за пола године.

Доцније је Павле напустио ту службу манастирску и одао се трговини. Терао је џелепе говеда неком Јоши Котлаји из Ужица, а пошто се накнадно био добро научио рачуну, ишао је као торбоноша по селима за рачун овог трговца и продавао му је еспап. Али и тај посао буде прекинут стога, што га његова мати позове да се врати у Годовик и да настави заједнички живот са њом и са женом. Он је послушао и вратио се где је остао до Ђурђева дне 1831 године, где га „зар милости Бога и Богоматере, један добар газда, Милија Вујадиновић из Жираве узме и име