Учитељ

нује за учитеља као слугу у кућу, да му учи двоје деце и даде му оно љето 15 талира“.

То је први корак у учитељском животу Павла Стојића. Истина, он улази у кућу овога богатог човека и као слуга, што доказује да је позив учитеља у оно време још увек удруживан са пословањем домаћега слуге, али осетан скок у плати показује, да је он ипак достојније цењен, Коментаришући његову плату од 15 талира за лето, његов биограф вели „што је пре био за љето само 2 талира, он га на толико плате ванџира“.

Павле Стојић је као што се види почео свој учитељски посао у приватној кући свега са двоје деце. То у ствари не би се могло још крстити правим учитељским послом, већ би имало карактер приватног поучавања које могу изводити и други људи. Али он не стаде на томе. Још исте године он узима поред двоје деце још 12 других ученика и тада његов рад добија карактер праве школе. Да би то још видније било, Павле искористи помоћ свога газде и неких сељака из места те подигне кућу која је у исто време била и школа и у њу сакупи 1831/32 године 26 ученика.

За оцену тих прилика и рада Павлова и нарочито за оцену успела који је он својим радом постизао, врло су карактеристични следећи радови његова биографа: „Па како се његово владање и успех народне младежи тако прогласио, да су многи људи, па и чиновништво и свештенештво за њега говорили да је он у томе врло сретан и да му је то дјело сам Бог благословио.....“. Као што се види, овај старински учитељ успео је да створи утисак о своме раду, о коме је свет говорио.. Нема сумње да је располагао

неким особитим даром и да је имао моћ придобијања деце, и _

макар да је то било у време кад је школован човек био реткост, показује се ипак, да је народ благотворно осећао његово дело.

Тај глас је допро и до г, Милована Недељковића начелника среза драгачевског који је имао два сина за науке и он позове Павла да учи његову децу. Мако је то очигледно било Павлу незгодно, јер је тек основао школу у Жиравама која је брзо стекла леп углед, он је морао послушати старијега и прешао је 1833 год. За оцену културне вредности самога доба, карактеристично да је и сам г. начелник имао врло слаб појам о важности школе и њеним потребама. Он је Павла са своје двоје деце сместио „у једну меанчину, у једну собицу“. Још му је рекао да може да прими још кога ђака. МИ Павле се потруди па за непуних 6 недеља прикупи 46 ученика, и „тако се пуна ова кошара, меанчина, напуни“ како вели његов биограф.

Несумњиво је да сада већ имамо посла са једном правом на-

родном школом и једним правим народним учитељем. Павле Стојић није више један писмен манастирски послушник, већ учитељ који

је стекао велико поверење код народа и чија се школа напуни.

чим се отвори.

И тада се догађа да његова школа добија први пут од постанка једну званичну подршку, једно признање са високог места, које је помогло да се Павлов просветни рад још боље развије.

"+"

ве =