Учитељ

садржина дечје литературе (од које се развијају и њени правци), добија шири видик са више разноликости. Један добар број дечјих писаца разрађује народни фолклор, прерађујући народне приче и песме, (Ран Босилек, Ангел Каралијчев. и др.); други разрађују историску прошлост и:њене моменте, (Змај Горјанин и др.; трећи народни мит (вампире, авете, виле, нерођене царске синове, стоглаве аждаје, итд.); четврти, васпитни и религиозни-моралистички материјал; пети, природописни и сезонски и др. а врло мало је њих који су узимали материјал из свакодневног живота и средине која нас окружује иу којој се дете развија.

У текућем десетолећу у бугарску дечју књижевност наилази најновије поколење од једне десетине младих писаца, који најавише нове правце у њој: Лучезар Станчев, Светослав Минков, Иван Вељов, Атанас Душков, Георги Караславов, Христо Радевски, Љубомир Дојчев, Младен Исаев и др. Та група младих писаца ушавши тако скоро у дечју литературу, противно оној групи савремених дечјих писаца, разрађује ствари које они изоставише, дајући разноврсније темате и чист реалистички правац Ти млади писци својим књижевним творевинама откривају савремени, реалан живот, у норми која је приступачна деци, пружајући им на тај начин прилику да упознају нешто што им је потребно, упознавају га са животом и оружају знањем како би могли смело ући у њега, спремна да поднесу све његове тешкоће. Писци из те групе шире тематски опсег бугарске савремене дечје литературе и заједно са већ поменутом групом писаца стварају један велики напредак у њој.

То су опште црте у најкраћим потезима, бев упуштања у детаље развоја и праваца бугарске дечје литературе, пропуштајући имена многих другостепених писаца, пошто мислим да због тога није остало ниједно питање нерасветљено. Перспективе, иначе, које савремена дечја литература за данас гаји, јесу противне досадањим, (бекство од живота и неупознавање деце с његовим битним појавама), а уводи их дакле у живот, у познавању с њим и у правцу чистог реализма.

(Превео Мих. Д. Петковић) Вас. Александров

УШ. — Оцене и прикази

ОБРАЗОВАЊЕ ВОЉЕ Радмило Т. Вучић. Издање књижаре Рајковић Београд, 1939. Ст. 121.

Проблем образовања воље најзначајнији је и, можда, најсудбоноснији у животу савременог човека и заједнице. Наш, већ познати научни трудбеник, г. Радмило Т. Вучић, покушао је да питање образовања воље реши с гледишта економије. Примена принципа економије на развитак душевних снага и способности уопште, а воље напосе, значи примену природно научног гледишта. У науци се овај принцип формулише као кретање линијом најмањега отпора. То је „закон минималне акције“. Промене у природи збивају се трошећи најмање енергије. Са што мањим утрошком енергије, постићи што већи ефекат. У науци о економији то значи: с минимумом издатака постићн максимум користи. У духовним наукама значи „да се са што мањим утрошком психогноселошке енергије, рада, постигне што већа психогнесеолошка корист“ (др. Д. М. Ђурић, Етика, с. 23), Принцип економије, „најмање акције“ влада у природи. Учињено је више покушаја, да се примени и на душевни живот.

Душевни живот изражава се, по Билеру, у форми инстинкта, дресуре и интелекта. Од ове класификације полази и г. Вучић у проучавању проблема образовања воље. Инстинкт је економија природе. За једноставан организам инстинктивна радња је најекономичнија. Она омогућава сналажење, истина у одређеној средини. Дресура је „способност учења“. Као таква, омогућава појаву корисних и сузбијање штетних особина и акција. Претставља већу диференцираност од инстинкта. Олакшава прилагођавање у примитивнијој средини. Повећава уштеду енергије. Интелект даје органима универзалан