Учитељ

Таква структура наше националне душе помогла је Достојевскоме да продуби душевно до духовнога, да изађе иза граница душевне осредњости и да открије духовне даљине и духовне дубине. Иза слојева душевних датих облика, иза скристалисаног душевног строја, иза душевних наслага, које су осветљене рационалном светлости и које су потчињене рационалним нормама, Достојевски открива вулканску природу. У стваралаштву Достојевскога збива се избацивање подземних, тајанствених вулкана човечјега духа. Дуго време се скупљала револуционарна духовна енергија и земљиште је постајало све више вулканско, а на површини, у површинском живљењу душа је остала статички мирна, уведена у границе и потчињена нормама. И гле, најзад, десио се продор, експлозија динамита. Достојевски је био гласник револуције духа која се врши. Његово стваралаштво изражава бурни и страсни динамизам човечје природе. Човек се откида од свакога стабилнога начина живота, престаје да води подзакону егзистенцију и прелази у другу егзистенцију бића, Са Достојевским се рађа у свету нова душа, ново осећање свемира. Достојевски је сам у себи осећао ову вулканску природу, ову изузетну динамичност духа, ово ватрено кретање духа. Он о себи каже А. Мајкову следеће: „А најгоре је то, што је моја природа ниска и врло страсна. Свуда је то и у свему до крајње границе ја долазим, свега живота сам међу прелазио.“ Он је био човек опаљен и сагорео од унутрашње духовне страсти, његова је душа билау пламену. И из пакленог пламена његова је душа излазила на светлост. Сви јунаци Достојевскога су он сам, његов сопствени пут, различите стране његова бића, његове муке, патње и његово стваралачко искуство. Зато у његовом стваралаштву и нема ничега епскога, нема изображавања објективнога бића, објективнога строја живота, нема дара преостварења у природно мноштво људскога света и нема свега онога, што претставља јаку страну Лава Толстоја. Романи Достојевскога нису прави романи, то су трагедије нарочите врсте. То је унутрашња трагедија једне човечије судбине, једнога човјечега духа, која се откривала само у разним странама и у разноликим тренуцима свога пута.

Достојевскоме је било дато да позна човека у страсном, бујном и помамном кретању, у изузетној динамичности. Ничега статичкога нема код Достојевскога. Он је сав у динамици духа, у огњеној стихији и у помамној страсти. Код Достојевскога се све врши у ватреном вихору, све се витла у овом вихору. И кад читамо Достојевскога, ми осећамо да смо у целини очарани овим вихором. Достојевски је уметник тајанственог збивања духа. У овом бурном кретању све се покреће са својих обичних места, зато његова уметност се не обраћа скристализованој прошлости, као Толстојева уметност, већ се обраћа невидљивој наступајућој будућности. То је „пророчка уметност. Достојевски открива човечју природу и испитује је, али не у скристализованој средњости, ни у обичном њеном животу, ни у нормалним и нормиранима облицима њеног постојања, већ у потсвесном, у безумљу и злочину. У бе-