Учитељ

зумљу а не у здрављу, у злочину а не уподзакоњу, у потсвесној,. ноћној стихији, а не у дневном животу и светлости свесно организовање душе открива се дубина човечје природе, испитују њене границе и области. Стваралаштво Достојевскога је диониско стваралаштво.Он је сав загњурен у диониску стихију и овај дионисизам рађа трагедију. Он се увлачи у ватрену атмосферу диониских вихора. Он зна само за екстатичку човечју природу. И после Достојевскога све изгледа пресно. Као да смо боравили у другим световима, у другим димензијама, па се сад враћамо у наш размерени, ограничени свет, у наш тродимензионални простор. Дубоко читање“ Достојевскога је увек догађај у животу, оно пали и душа добија ново ватрено крштење. Човек, који је живео у свету Достојевскога, постаје нови човек и њему се откривају друге димензије бића. Достојевски је велики револуционар духа. Он се сав бори: против укочености духа.

Супротност између Достојевскога и Л. Толстоја изненађује. Достојевски је био гласник револуције духа која се врши, он је“ сав у ватреној динамици духа и сав је окренут будућности. Али уједно с тиме он је утврђивао себе као изворник, он је држао» везу са историским традицијама, бранио је историске светиње и. признавао историску цркву и историску државу. Толстој никада није био револуционар духа, он је уметник статичког, скристолизованог начина живота, он се обраћа прошлости, а не будућности, он нема ничега пророчкога. Али, уједно с тиме, он се буни. против свих историских традиција и историских светиња, с нечувеним радикализмом одриче историску цркву и историску државу и неће никакво наслеђе у култури. Достојевски изобличава унутрашњу природу рускога нихилизма. Толстој је сам нихилиста, истребљивач светиња и вредности. Достојевски зна да се врши револуција, која увек почиње у духовном подземљу. Он је прозрео њене путеве и њене плодове. Толстој не зна, да је у духовном подземљу почела револуција, ништа не прозрева, али он. сам је захваћен једном страном овога револуционарнога процеса као слепи човек. Достојевски пребива у духовном и тамо све дознаје. Толстој обитава у душевно-телесном и зато не може да зна шта се збива у самој дубини, он није предвидео последице револуционарнога процеса. Уметност Толстојева, можда је савршенија од уметности Достојевскога, његови романи су бољи романи у свету. Он је велики уметник постојећег. Достојевски се обраћа ономе што постаје. Уметност онога што постаје не можебити тако савршена, као уметност онога што већ постоји. Достојевски је јачи мислилац од Толстоја и више зна, он зна за супротности. Толстој не уме да окрене главу, он гледа напред у правој линији. Достојевски прима живот из човечјег духа. Толстој прима живот из душе природе. Зато Достојевски види револуцију, која се збива у дубини човечјег духа. Толстој пак пре свега види стабилан, природан строј човечјег живота, његове биљно-животињске процесе. Достојевски на своме знању човечјега духа оснива своја предвиђања. Толстој се праволински буни.