Учитељ

његову духовну дубину. Ова духовна дубина била је одузета од човека и бачена у трансцендентну даљину, у висине за њега недостижне. И човек је остао у осредњем царству своје душе и на површини свога тела. Он је престао да осећа димензију дубине. Овај пак процес отуђивања од човека његове дубине духовнога света почиње у религиозно-црквеној сфери, као удаљивање у искључиво трансцендентни свет свога живота духа и стварање религије за душу, која стреми овоме од ње одузетоме духовноме свету. Овај процес се завршава позитивизмом, агностицизмом и материјализмом, то јест савршеним обездушењем човека и света. Трансцендентни свет се коначно одбацује у непознато. Сви саобраћајни путеви се пресецају и овај се свет, напослетку, сасвим одриче. Мржња званичнога хришћанства према свакоме гностицизму мора се завршити утврђивањем агности_ цизма, избацивање човечје духовне дубине упоље мора довести до одрицања свакога духовнога искуства и до затварања човека у „материјалну“ и „психолошку“ стварност. Достојевски, као појава духа, значи повратак унутрашњости, духовној дубини ч0вечјој, духовном искуству, значи враћање човеку његове сопствене духовне дубине и продор кроз затворену „материјалну“ и „психолошку“ стварност. По њему човек није само „психолошко“, већ и духовно биће. Дух се не налази изван човека, већ у унутрашњости човека. Достојевски утврђује бескрајност духовнога искуства, скида сва ограничења и отклања све стражарске кућице. Духовне даљине откривају се у унутрашњем иманентном збивању. У човеку и кроз човека се схвата Бог. Зато се Достојевски може назвати иманентиста у дубљем смислу те речи. Ово и јесте пут слободе, који је Достојевски открио. Он открива Христа у човечјој дубини, кроз страдалнички пут, кроз слободу. Религија Достојевскога по своме типу супротна је ауторитарно — трансцендентноме типу религиозности. Ово је најслободнија религија какву је свет видео, религија која дише патосом слободе. У својој религиозној свести Достојевски никада није постигао коначну целост, и никада није савладао до краја све супротности, он је био на путу. Али позитивни патос његов био је у нечувеној религији слободе у слободној љубави. У „Пишчевом дневнику“ могу се наћи места, која изгледају противуречна таквоме схватању Достојевскога. Али треба. рећи, да „Пишчев дневник“ садржи у себи и све главне идеје Достојевскога, које су разбацане по разним местима. Ове се идеје потом још с већом снагом понављају у његовим романима. Тамо већ постоји идејна дијалектика „Легенде Великога Инквизитора“, у којој се утврђује религија слободе. Супротно често исказиваноме мишљењу, треба енергично бранити то, да је дух Достојевскога имао позитивни, а не негативни правац. Његов патос је био у утврђивању, а неу одрицању. Он је примио Бога, човека и свет кроз све муке раздвајања и таму. Достојевски је до највеће дубине схватао природу рускога нихилизма, Али, ако је нешто одрицао, то је одрицао нихилизам. Он је антинихилиста. И ово га разликује од