Учитељ

ношћу, правом линијом, готово равном површином свога ума, који не стоји на висини његовога генијалнога уметничкога дара. Разуме се, не Толстој, већ је Достојевски био велики мислилац. Стваралаштво Достојевскога је сјајно по блеску, искричаво, прожимајуће откривење ума. По снази и оштрини ума од великих писаца с њим се може упоредити једино Шекспир, велики ум ренесанса. Чак ум Гетеа, највећег од великих, није поседовао такву жестину и такву дијалектичку дубину, као ум Достојевскога. И ово тим више изненађује, што Достојевски живи у диониској, оргијској стихији. Ова стихија, кад у целини обузме човека, обично не потпомаже оштрење и будност ума, већ мути ум. Но код Достојевскога ми видимо оргијност, екстатичност саме мисли, код њега је и сама дијалектика идеје дионистичка. Достојевски је опијен мишљу, он је сав у огњеном вихору мисли. Дијалектика идеја код Достојевскога опија, али у опијању овом оштрина мисли не гаси се и мисао достиже крајњу оштрину. Ти, које не интересује идејна дијалектика Достојевскога и трагични путеви његове генијалне мисли, за које је он само уметник и психолог, ти не знају много о Достојевскоме, ти не могу схватити његов дух. Свеколико стваралаштво Достојевскога је уметничко решење идејнога задатка, јесте трагично кретање идеја. Херој из подземља је идеја, Раскољников је идеја, Ставрогин, Кирилов, Шатов, П. Верховенски су идеје, Иван Карамазов је идеја. Сви хероји Достојевскога су обузети неком идејом, опијени идејом, и сви разговори у његовим романима претстављају чудесну дијалектику идеја. Све, што је написао Достојевски, написао је о светским „проклетим“ питањима. Ово најмање значи, да је Достојевски писао тендециозне романе а |ћезе за спровођење неких идеја. Идеје су потпуно иманентне његовој уметности, он уметнички открива живот идеја. Он је „идејни“ писац у Платоновом смислу те речи, а не у противном смислу, у каквом се овај израз обично употребљава у нашој критици. Он духовно гледа основне идеје, али увек у покрету, у динамици и у трагичној њиховој судбини, а не у покоју. О себи је Достојевски врло скромно говорио: „Слаб сам ја у филозофији (али не у љубави према њој, у љубави према њој сам јак)“. Ово значи да му је академска филозофија слабо пријала. Његов интуитивни геније имао је сопствене путеве филозофирања. Он је био прави. филозоф, највећи руски филозоф. За филозофију он даје бескрајно много. Филозофска мисао мора бити засићена његовим интуицијама. Стваралаштво Достојевскога је бескрајно важно за филозофску антропологију, за филозофију историје, за филозофију религије и за моралну филозофију. Он је, можебити, мало научио од филозофије, али њу може у многоме научити и ми одавно већ филозофирамо о последњем под. знаком Достојевскога, Само филозофирање о арешпоследњем везано је са традиционалном филозофијом.

=

ж #

Достојевски открива нови духовни свет, он враћа човеку