Учитељ

чега досећати. Достојевски није био такав. Особина његова генија била је таква, што му је пошло за руком да до дубине прича у своме стваралаштву о сопственој судбини, која је уједно с тиме и светска судбина човека. Он није од нас крио свој содомски идеал и он нам је открио врхове свога мадонскога идеала. Зато стваралаштво Достојевскога и јесте откривење. Епилепсија Достојевскога није његова површинска болест, у њој се откривају саме дубине његовога духа.

Достојевски је волео себе да назива „изворником“ и исповедао је идеологију „која је из земље“, „изворничку“. А ово је тачно само у том смислу, што је он био и остао руски човек, који је органски везан са руским народом. Он се никад није откидао од националних коренова. Али он не личи на словенофиле, он већ припада сасвим другој епохи. По упоређењу са словенофилима Достојевски је био руски скитач, руски путник по духовним световима. Он није имао свога дома и своје земље; он није имао тихо гнездо спахиских сеоских летњиковаца. Он није био везан већ ни са каквом статиком начина живота, већ је сав у динамици, у немиру, сав је прожет струјама, које долазе од будућности, сав је у револуцији духа. Он је човек Апокалипсиса. Словенофили нису били још оболели од апокалиптичне болести. Достојевски је пре свега изображавао судбину рускога скитача и одметника и ово је много карактеристичније за њега, него његово „изворништво“. Ово скиташтво он је сматрао за карактеристичну руску црту. Словенофили су пак били приземни, урасли у земљу људи, људи крепке земље. Сама здравица земље била је још под њима тврда и јака. Достојевски је подземни човек. Његова је стихија ватра, а не земља. Његова је линија кретање вихора. И све је већ друкчије код Достојевскога него код словенофила. Он се друкчије понаша према Западној Европи, он је патриота Европе, а не само Русије, па се на други начин понаша према Петровом периоду руске историје; он је писац петроградског периода и уметник Петрограда. Словенофили су били у целосном животу, а Достојевски је већ сав у раздвајању. Ми ћемо доцније видети у чему се разликују идеје Достојевскога о Русији од идеја словенофила. Али ћу одмах да утврдим, да Достојевски није словенофилскога рода. По облику свога начина живота Достојевски је врло типичан руски писац, књижевник, који је живео од свога рада. Он се не може замислити изван литературе. Он је живео литературом и духовно и материјално. Он нис ким није био везан осим литературе. И он је испољио својом личношћу горку судбину рускога писца,

=: # = Уистини чудан је ум Достојевскога, необична је оштрина њетова ума. Ово је један од најумнијих писаца светске литературе. Ум његов не само да одговара снази његова уметничкога дара,

но, можебити, прелази његов уметнички дар. У овоме он се јако разликује од Лава Толстоја, који нас изненађује својом неокрет-