Учитељ

духовној позадини и зато је он већини деце страни језик. Да би правилни књижевни облици били израз онога што дете осећа и замишља треба оно само да их разради и усвоји, на основу свога језика. Ако се говорни облици лепе споља језик постаје скуп готово примљених речи и њихових склопова, којима недостаје подударности и хармоније са садржином. У овоме треба тражити један од главних узрока што наша школска деца располажу неодређеним и мутним претставама и не умеју да се разумно служе језиком.

Нарочито се треба клонити оног неприродног, укоченог и безизразног школског језика, којим се обично говори на часовима и пишу школске књиге. Добро је познат тај распрострањен начин разговора у настави. Ту учитељ пита, а ученик одговара у т. 3. пуним реченицама, по коректно утврђеним формама; при препричавању држи се или учитељевог језика, или бледог и сувог књишког језика. Овде се особито полаже на тачност и граматичку правилност. При томе се заборавља да спољашња коректност, чистоћа и тачност није све у језику и да је много важније од тога свежина, живописност, конкретност.

Школа истина мора да упућује децу да своје мисли износе јасно и сређено. Али су ови задаци изнад задатка прве школске наставе. На елементарном ступњу врше се само извесне припреме у овоме правцу. Ту има да се одреши дечји језик, да се деца располбже за говор. Пофстицати дете на слободан израз важи као тежиште и један од најпречих задатака првог школског ступња. Деци се пружа множина утисака, који их потстичу на израз и својом живошћу нагоне да сама траже одговарајуће 06лике. Причањем причица, излагањем личних малих доживљаја, разговором о стварима из њиховог чулног искуства и о свему што децу може интересовати, стичу она поверење у себе, уче се да сређују мисли и потстичу се на говор. За даљи успешни развитак дечје говорне снаге од пресудног су значаја: слободан саобраћај учитеља са децом, пријатељско поверење, забавни облик наставе и слободно дечје учешће у настави.

С обзиром на то да деца подражавају учитељу не сме се

превидети ни значај учитељевог говора. Од учитеља се свакако тражи чист језик, коме може да се подражава. Али тај правилан језик има да буде приближан деци, да би се дечји говор поступно изједначио с њим. Придружујемо се тврђењу да је „свеж, живи конкретан учитељев језик, слободан од општности, од сит-

ничарских течности и школског достојанства најутицајније средство

прве школске наставе језика“. Психолошки објашњена потреба да се дечји језик узме за основицу у првој настави, истовремено је захтев да и језик у

првој књизи за читање буде одјек живог дечјег језика. Буквар,

правилно схваћен, мора и у погледу језика да одговара говорном ступњу за који је састављен. Реченичне конструкције, избор речи и облика морају се прилагодити дечјем разумевању и приближити њиховом начину изражавања.