Учитељ

Пошто духовне особености деце долазе до израза и у говору потребно је, за психолошки заснован језик у буквару, познавати те особености.

И поред индивидуалних разлика што долазе од средине и од васпитања, могу се утврдити извесне заједничке одлике у говору школских почетника.

(Основ дечјег говорног израза на овоме ступњу развића је · пре свега радња. Лако се може запазити да се деца, при казивању и причању о ономе што су видела, не само задржавају на радњама него она те радње речима живо и изразито снимају. Живост је једна од најистакнутијих одлика дечјег говорног претстављања. Деца никад не описују хладно и суво, нити ређају чињенице. Мртво, једнолико рашчлањавање, описивање и изражавање на предмету противи се њиховој природи. Оживљавању израза доприносе споншани дечји узвици, које деца обилато убацују. То долази отуда што се деца уносе осећањем, а узвици изражавају живо учешће осећајног живота.

За састављача буквара интересантна је и значајна чињеница да је језик млађе школске деце особишо сиромашан и разумевање речи несигурно. Скученост је природна, јер језик, као изражајни облик душевног живота, не може бити савршенији и 60гатији него скуп других душевних појава. Нарочито недостају речи које значе особине. Деца често везују неку реч са другом, али у сасвим другом смислу. Отуда наступа обмана да деца разумеју оно што кажу.

Као што је напред истакнуто пажња детета овога доба живота управљена је чулно схвашљивим појединим предмешима. Оно мисли у чулним појединачним претставама; према томе је и његов говор чулни. Узалуд ће се код детета тражити означења за особине, које се не односе на оно што се може чулно запазити. Апстрактне ознаке недостају догод та искуства нису задобијена и судови нису доживљени. А ако их и има то су обично речи и изрази, чији се смисао не разуме.

Према напред реченом разумљиво је што се у говору школске деце неки облици ретко примењују, а неки готово сасвим изостају. То нарочито пада у очи код глаголских облика. Може се рећи да скоро не налазе примене: време будуће, пређашње свршено, пређашње несвршено, прилог времена садашњег и прошлог, трпни придев и начин неодређени. Осуство примене ових временских облика стоји несумњиво у вези са неразвијеним смислом за време.

Седмогодишње дете не говори, сем ако му није наметнуто: „Можемо ићи. Нисмо могли поћи. Није хтео учити. Почео је гледати“. Нити: „Причаћу вам. Ићи ће у село. Стићи ће зима. Неће се моћи изићи. Исто тако из његових уста неће се чути:

„Беше бос. Она лежаше. Киша пљушташе. Мољаху се Богу. Чувши то. Идући тако. Седећи у хладу. Бежећи. Видећи га итд.“

Лако се може уочити и то да дечји стил не познаје односну заменицу који, која, које, нити присвојену заменицу свој, своја,