Учитељ

У својим млађим годинама Љубомир Давидовић је вредно сарађивао на „Учитељу“ и то чланцима који су по садржини педагошко-школске природе. Мако није био по струци педагог, већ природњак, Давидовића је као школског човека — професора и школског надзорника интересовала педагогика у најширем смислу те речи и он се њој посвећивао. Из свих студија и чланака његових, које је штампао у „Учитељу“ види се јасно, да још напајан утицајима енглеске и француске педагогике. Али он те утицаје не прима дословно, већ из њих узима оне ствари које су, по његовом мишљењу, добре за наше прилике, нашу школу и нашега учитеља. Он је те утицаје прилагођавао нашим потребама и нашем времену. Чинило му се, нарочито, да је француска педагогика достојна наше пажње и да је подесна за српски дух. Разуме се, да Давидовића није много интересовала педагошка теорија. Он је био један практичан дух, човек праксе и акције и као такав тежио је да извесне погледе треба непосредно конкретизовати и применити одмах у дело, без великога теорисања. Њега је интересовала непосредна примена високих начела и акција по њима, јер се није имало времена за дуга апстрактна размишљања, нарочито кад је наша ондашња школска стварност тражила непосредну реализацију тих начела. Слободно можемо рећи, да је Давидовић следовао Бакићевом, Миодраговићевом и Аџићевом примеру. Овде нам није намера да дајемо заокругљени портре његове педагошке личности, јер за то немамо ни све изворе, ни све податке, већ да данашњем читаоцу „Учитеља“ саопштимо Давидовићевим речима извесне погледе на васпитање, школу и учитеље, које је он, као сарадник „Учитеља“, изнео у своје време и то онако како је сам писао: кратко, јасно, разумљиво и практично. Дакле, да начинимо кратак избор делова из чланака, по којима ће се најбоље видети шта је он говорио и писао дуго година пре него што је постао првипут министар просвете, па да утврдимо, да је он готово у потпуности те своје захтеве и остварио као министар просвете. То је био не само човек речи, већ и човек дела: MATO је проповедао то је и осшваривао.

Грађанско васпитање у нашим школама

„Школа мора да васпитава праве грађане, прожете љубављу према истини, одушевљене истинским патриотизмом, поклонике правој слободи, следбенике братске слоге и једнакости. Грађанин треба да уме разликовати лаж од истине, софизам од стварна разлога. Томе мора школа и друштво да га научи. Тиме ће она да умањи друштвене потресе, да обеснажи утицај демагогије и лажи. Лажљивци политички најопаснији су у необавештеној маси народној; они су ништавни пред образованим и озбиљно васпитаним грађанима“.")

1) Грађанско васпитање у нашим школама, Учитељ за 1894/95, 866.