Учитељ
чланови својих стручних удружења и припадници појединих друштвених редова, све више духовно уздизати и удруживати у своје савезе. И тако удруженим снагама — преко својих стручних савеза, задруга и организација — они, духовно уздигнути и друштвено-економски ојачани и осигурани, све више успевају да што боље обезбеде, збрину и олакшају и себи и својима животни опстанак.
Уз то они покушавају и настоје да то постигну и све више то постижу и својим колекшивним радом, учешћем и утицајем у самој држави и општини. И тако, дакле, видимо како данас и сама држава и сама општина, као такве, узимају и морају узимати на себе. свака за себе и заједно, све веће слорање о томе, о тим најпречим животним и друштвеним потребама широких народних кругова и њихове деце.
То може, дакле, бити још случај само тамо где се родитељи индивидуално, сваки за себе и за свој рачун, старају и боре и довијају за свој животни опстанак и за бољи и збринутији живот своје деце и своје породице. И отуда, дакле, свуда ту врло често проживљује и мора проживети и испаштати сву ту мучну, непоштедну и безизгледну борбу за одржање живота и само данашње деше, заједно са својим родитељима, из тих широких народних кругова.
Можемо за све то навести овде безбројно много примера и доказа из живота садашњице. Међутим, задржаћемо се овде само на једном јасном и конкретном примеру.
Идеал сваке педагогике, а нарочито идеал социјалне педагогике, савремених социјално-педагошких стремљења и настојања, јесте несумњиво на првом месту истицање захтева и потреба за колективним збрињавањем све школске деце. Наиме идеал: да се свој деци у школи и дечјим забавиштима и обдаништима пружи и зајемчи, поврх игре, телеснога и животнога освежавања, забаве, колективнога рада и стицања најпотребнијега знања из свих 06ласти живота, као и свестранога духовнога, моралнога и физичкога уздизања и васпитања, — што боља нега и исхрана за време њиховога развитка.
А преко тога општега старања о нези и исхрани деце има се, затим, пружити и зајемчити свој деци што пуније оспособљавање за претстојећи физички и духовни рад и напор њихових младих сила. То им се све има пружити и зајемчити, јер их тај рад и тај напор чека у блиској будућности као будуће зреле људе и грађане своје земље.
Ш
И ту би, дабогме, било сада уистини идеално, уколико старање о томе не може још данас да прими на себе само друштво, сама заједница и школа: да се ту сами родитељи школске деце збрину о томе, Истина, они се делимично и збрињавају сада о многим потребама своје деце за време њиховога школовања,