Учитељ

иако, дабогме, одвећ недовољно, непотпуно и без дубљега плана и система.

Али је овде поглавито реч о томе да се дечји родитељи потпуно и свестрано збрину за то да се свој деци у школама, забавиштима и обдаништима, без обзира на материјални статус њихових родитеља, пружи и зајемчи добра и довољна исхрана и нега. То ће свој тој деци, дабогме, послужити као сигурна основица за њихов правилан и снажан духовни и физички даљи рад и развитак. -

То све, међутим, изгледа многима на први поглед као нешто што је сасвим лако и спроводљиво. Ту треба само деци — тако они обично. кажу и истичу — просто омогућити и дати од појединих више мање имућних и добро ситуираних породица што више намирница: кифли, хлеба са пекмезом, шунком, саламом, путером или кајмаком, које јаје, сланиницу или који колач, ч0коладу итд. да понесу собом кад пођу од куће.

И треба им тада рећи: да то све другарски поделе са својим друговима на равне делове. Деца су, наиме, и иначе врло склона томе и лако их је, према томе, придобити за том убедити: да је то и добро и праведно и потребно урадити. Уз тосетуиу том правцу надовезује честои иницијатива саме школе да се изведе што боље, потпуније и равномерније исхранивање све те деце.

Али је то све, међутим, уистини врло тешко потпуно и план“ ски извести са свима тим дечјим родитељима, јер се ту готово увек опире и супротставља томе много што шта у животу и породичној пракси. А нарочито се томе супротставља дубоко укорењени породични егоизам, појачан постојећим друштвеним

односима и тешком борбом за животни опстанак огромне већине ·

људи у данашњици друштвенога живота.

То би се, дабогме, могло успешно извести само на један начин. Наиме само: општим увођењем и спровођењем организације колективне исхране све школске деце из јавних, државних средстава.

Уз то, дабогме, многи родитељи, и поред своје најбоље воље, нису просто у могућности да ма шта пруже и својој и другој деци у том погледу. Изузетак чине многа наша села, у којима још владају у већој или мањој мери патријархални односи, где видимо како су ту и многи осредњи или и сами доста сиромашни родитељи и њихова деца старају о деци сасвим сиромашнога стања да и она добију са осталом децом довољно исхране у школи.

Ту појаву знају многи наши сеоски учитељи. Они шта више, и са своје стране, потстичу у том смислу и саме родитеље и саму децу, уколико је ту уопште потребно то нарочито истицати и препоручивати њима.

Али су то, дабогме; само изузеци и њих, као таквих, све више нестаје због промењених друштвених и економских односа на селу.