Учитељ

икаква разлога сумњичи; његов се утицај на околину погрешно своди на најмању меру. Сиротиња му каткад апсорбује сву снагу... Ко хоће да српски учитељи раде као одушевљени људи, а не као живе справе, тај мора уклонити све ове штетне прилике у којима они раде... Одушевљен и задовољан учитељ, кога отаџбина матерински чува, створиће од школе непресушан извор патриотизма и грађанских врлина“ (192).

Значај историје у буђењу патриотизма. — „Народна истшорија је најподеснији предмет за буђење патриотизма. Али да напоменем одмах, историја ће бити права учитељица народна и ствараће код деце моралан карактер тек онда, кад одбаци све оно што је неистинито. Она треба да буде огледало правичности и трпљивости, поштовања и непристрасности према свакоме, према свакој држави, према свакој вероисповести. Она треба да буде неумитни судија, који ће правилно досудити сваком своје. Извртање очигледних факата, тумачење извесних појава како се нама свиди, па ма се и грешили о истину, не доликује науци, која хоће у души детињој да зажеже племенито осећање патриотизма. Нама бар није то потребно. Наша историја је пуна светлих примера. И поред тога не заборављајмо да су и наши стари грешили. Њихова светла дела нека послуже деци за пример како се служи својој земљи; њихове погрешке нек им буду наук како не треба радити. Поред Бранковића је већи Обилић; нек деца науче да је Србин био победилац на Велблужду, али да је преживео и Косово. Велблужд је оличење снаге народне, храбрости његове; Косово казује како је погибаона неслога народна. Наш први и други устанак показаће деци шта вреди прегаоштво народно“ (194).

У буђењу и неговању патриотизма по Љубомиру Давидовићу велику вредност имају земљопис, природне науке, лектира и игре.

Значај народне песме. — „Песма је говор срца срцу, кад се разуме добро и њена садржина. Песма оплемењава и срођава“ (195). У народним песмама „има разноврсних мотива. Оне прослављају пожртвовање за отаџбину, оне хвале лично јунаштво; оне износе толике моменте у којима се огледа снага и прегалаштво нашега племена, све је то изнесено у лепој и примамљивој форми. Песничка душа нашега народа овековечила се стварајући ове песме; песничка душа млађих генерација снажила би се национално овим ненадмашним творевинама народним. Не користити се њима било би неопростив грех. Основна школа би била дужна да уведе младиће у лепоте народне поезије. Тиме би она обезбедила трајнији успех; тиме би она непрестано загревала љубав према отаџбини и у младићу и у зрелу човеку кроз цео живот; тиме би се она довољно одужила и земљи и народу, бар са оног гледишта, са којег су исписани ови редови“... (194).

Свешковање народних празника. — „У нашим се основним школама скоро и не прослављају народни празници. Једино прослава која има већег значаја то је прослава Св. Саве. Па и она се на многим местима приређује не ради школске омладине, но грађана ради. Само каткад падне по која реч омладини намењена.