Учитељ

се нарочито намножили после проналаска штампе. Они су служили као припрема ђака за читање светога писма и били су на западу познати под именом абецедера (абецедариум), те се морају сматрати као претече данашњих буквара поред свих методских и градивних измена, тј. само као прва књига за учење писмености. Једно се свакако мора признати а то је да је овај српски буквар оваквим распоредом градива нарочито истакао своју приврженост гласовној методи и њену потребу у настави читања.

У своме четвртом одељку овај буквар прелази одмах на штиво, наравно чисто црквено штиво, сасвим у духу тадашњих буквара, у којима је религиозно градиво заузимало највећи део рада при учењу читања. Логично би било и доследно духу синтетичке методе да је овај буквар слагао слова у поједине речи, јер се тек преко речи долази до реченице а преко ових до везаног штива.

То би био по синтетичкој методи строго методски поступак како га је и сам Стефани замишљао и одговарао би петом и шестом ступњу његове методе у настави читања. Ипак је овај буквар водио рачуна да му се у почетку штиво већином састоји из простих реченица чега није било у тадашњим црквеним букварима. Међутим ову недоследност у примени синтетичке методе ваља пре уписати овоме буквару у заслугу него ли у грех. Смисао читања и јесте у томе да што пре читамо везано штиво, дакле оно које има логичну и по својој вредности значајну садржину, а никако речи без везе, стављене једна до друге само зато што случајно имају неки заједнички глас који нам треба ради вежбе у говору или читању тога гласа, јер се то исто може добити избором везаног штива у коме се тај глас често пута јавља. Да је, наравно, штиво, унето у овај српски буквар, било према духу времена интересантно и важно штиво, јасно је, те је самим тим било у ствари снажан потстрек за радо читање, јер је сем овога било везано, према тадашњем обичају, и за црквено појање. Дакле, творац свога буквара успео је да у њему споји два заиста природна мотива за учење читања, а то су интересовање и потреба и тако дао двоструки потстрек за рад.

Додатак на крају: бројеви, приказани словима, у чему се огледа византијски одн. грчки утицај, наравно да немају више везе са наставом читања и додат је свакако из чисто практичних црквених потреба.

Да овај буквар има својих мана и то крупних, ако га меримо педагошком садашњицом, јасно је „али се овај буквар мора ценити само тако ако га упоредимо са тадашњим букварима у школсвој употреби, што би било једино логично и оправдано. Тако мерен, а према целокупној анализи методског поступка, који је у овоме буквару употребљен, смемо рећи да је први српски буквар из 1597 године био за своје доба не само савремен буквар, већ н „нешто више, он је за то доба био и напредан буквар, и да је, и ако рађен по принципу и угледу на своје оригинале за које су творци српског буквара морали знати, ипак био слободна имитација а никако слепо преписивање.

Милорад Ј. Ванлић 39“