Учитељ

долазе посебице и за себе самогласници (1 одељак). Очевидно да је то издвајање сасвим доследно идеји синтетичке методе, јер су самогласници везиво којим се сугласници везују у слогове, одн. речи. Вероватно да је творац овога буквара хтео да овим подвуче значај самогласника у читању штива и да само учење читања олакша. [Из овога се довољно јасно види да се правац овога буквара држао тада савремене методе, па се слободно сме рећи да је у овом погледу овај српски буквар био савремен. Истина, не види се јасно да ли је уза слово ишао и глас, јер уз буквар није дато никакво упутство за учење читања, али се, поредећи овај први одељак буквара. са његовим трећим одељком (имена слова), мора с правом тврдити да је творац буквара пошао од идеје да се глас и слово истовремено уче, што управо и јесте смисао гласовне методе, о чему ће доцније бити речи.

Одмах иза азбучног реда слова, одн. гласова долази везивање ових у слогове, што чини задатак другог одељкау овом буквару, и то тако што је сваки сугласник посебице сложен у слогове са свима самогласницима и то сукцесивно све до краја. азбучнога реда, а без употребе и обрнутог начина слагања. Дакле, само ба, бе, би, бо, бу а не и аб, еб, иб, об, уб. Свакако да је први и једини начин везивања у слогове, унет у овај буквар, бољи и далеко природнији, када се пореде речи по деоби на слогове, јер се тада да врло лако видети да претежно сугласник претходи самогласнику. Овде је у ствари употребљена она метода по којој је и сам Стефани радио и означио као други ступањ при учењу читања. И овде је овај буквар, доследно букварима црквеног или школског издања тога доба, остао веран синтетичкој методи читања. Шта више овај је буквар ближи Стефанијевом буквару, у коме: овај за разлику од Икелзамера не тражи да дете при учењу читања. учи сливати гласове одмах у речи, већ се задовољава сливањем. гласова у слогове.

Тек сада долазе имена појединих слова, одн. гласова: аз, буке, веди, глагоље итд. Овај распоред значи за тадашње доба прави преокрет у настави читања, јер је усвојио гласовну методу далеко пре него што се она утврдила и раширила у школској пракси, што је било тек 1802 године са појавом Стефанијевог буквара.

Да се је творац српског буквара држао тадашње методе срицања, која се у школама зацарила и коју су и педагошки теоретичари усвојили и бранили, он је требао ово учинити још у првом одељку своме, дакле прво је требало учити и казивати имена слова, одн. гласова, па тек онда гласове и њихово везивање у слогове. Истина не смемо рећи да је српски буквар био први или једини који је ту идеју о гласовној методи у настави читања изнео, јер је Валентин Икелзанер још у своме делу: »фе гесћје еј ашћ5 Кшг2486 Тезеп 71 Јећгеп« 1534 године изнео ту мисао о већој вредности гласовне методе за учење читања. Исто тако не смемо тврдити ни да је ова метода, употребљена у овоме буквару, била оригинално дело творца овог нашег буквара, већ је у ствари овај буквар делимично измењена имитација црквених буквара из тога доба који су