Учитељ

игара потисла је монотонија једне игре: шорање лопте... Али рекао сам да нећу да коментаришем. Недавно сам замолио једног београдског дечака да ми састави списак игара којим се данас деца занимају. Колико је некада избор био велик, толико је данас оскудан: футбал (наравно), шуге, домине, шах (!), „човече не љути се“, и то је готово све. Истина је, уместо змајева, деца се данас забављају прављењем малих аероплана.

Кад сам пре неколико година био у Француској, на једном међународном конгресу за универзитетску омладину, колико ли сам се обрадовао и изненадио, видевши енглеске студенте да играју мете, праве наше мете, са „башабашима“, машком, тврдом лоптом и оним што „подбацује“. Хоће ли то рехабилитовати код нас ту лепу игрур Сумњам...

Д-р Иван Ђаја професор београдског университета

Неговање врлина у социјалној ашмосфери

Кад би врлине биле неки анимални или биљни варијетети, нашло би се пуно добровољних одгајивача, који би их неговали као неке биљке у башти, култивисали и размножавали, да би искључена била свака опасност о њиховом губљењу и пропадању. Али врлине су душевна и невидљива својства, које се само манифестују у социјалном животу човечјем и претстављају неку врсту вишка људских вредности, који иде до надчовештва. Отприлике исто онако као и племенити метали што су по вредности изнад обичних и мање вредећих метала. Као рецимо: злато, сребро, дијамант итд. Те се зато и људи са врлинама упоређују са племенитим металима и добијају надимке и комплименте: златан човек, драгоцен пријатељ, тежи од злата итд. Зацело да по материјалном богаству нико никога не би назвао-тим именом, већ по духовним и моралним особинама, дакле по врлинама. Значи да су врлине једна драгоценост људска коју треба брижљиво неговати и чувати као и злато и скупоцене адиђаре у тврдим завежуљцима и челичним касама.

А како ћемо врлине сачувати кад оне нису ствар за затварање и кућну оставур Ми их чувамо, али не у касама и сандуцима, него у одношајима међусобним, у нашим обичајима и навикама и разним традиционалним конвенционалностима, у колико то невидљиво „злато“ може да се сачува. У том расматрању и процењивању тих вредности, ми одређујемо меру вредности врлина код појединих људи и стављамо их у категорије. Добре хвалимо и величамо а материјалне дародавце уписујемо у добротворе. И то је већ један пут за неговање врлина. Школа, црква и опште народно просвећивање дају већ давно своје опредељено учешће у изграђивању моралних квалитета људских.

Али да ли је све то довољно» И шта друштво у томе погледу чини» Да ли су довољне само придике једне исте те исте с једне