Учитељ

графији своје земље, то је оно што основна школа има да да. Не може се у четири године увести још и неко стручно знање, различно према томе да ли се обраћа деци сељака, радника или великоварошана. Кад бисмо имали више разреда основних школа, у њима би се то могло остварити, а негде и имамо таквих разреда. Али, право да кажем, мислим да није право да се негде основна школа шири изнад четири разреда док у многим местима нема никакве школе. Дајте нам дакле најпре четвороразредне основне школе, много основних школа, добрих школа, немојте на њих штедети, јер све почива на народном образовању. И још нешто. Основна школа мора бити у првоме реду васпитна. А то је њен недостатак као и свих наших школа. Даје се разноврсно знање, али васпитање, углађеност, опхођење, све оно што чини у првоме реду човека човеком а живот у заједници сношљивим, то недостаје у великој мери нашој омладини. Говорим то после горког искуства са омладином на универзитету, кад видите да грубост, необуздавање страсти, непоштовање ни дате речи, слабост карактера, стављање својих права изнад права осталих, непоштовање туђег мишљења, отуђују од наше омладине оне који би желели да буду с њом... Дајте нам стога васпитну школу на свим ступњевима, основном, средњем и вишем. Нека буде и мање науке, само нека буде више душе и срца. Учен, а нарочито полуучен неваспитан човек право је чудовиште. Јер знање му даје смелост које припрост човек нема, те то овога чини стварно питомијим и човечнијим. Од основне школе треба почети гајењем лепих црта карактера и човечности. Стога би наше читанке морале бити састављене, као у многих других народа, по протежно васпитноме мерилу, док су код нас, чини ми се, сва друга мерила важнија: уметничко, национално, утилитарно итд. У томе смислу би требало реформисати и наше учитељске школе, обратити на њих сву пажњу да буду васпитне школе, јер из њих треба да изиђу васпитачи народни. Ко је био срећан да у основној школи има доброг учитеља, тај зна шта му целога века дугује у томе смислу.

ж * ж

Немогуће је говорити о основној школи а не изазивати своје успомене на њу; а међу тим успоменама најмилије су дечје игре. Чудне ствари, наша се основна школа невероватно много променила у томе погледу. Хоћу то само да утврдим, без икаквих коментара, из бојазни да не испаднем застарео, што значи исто што и остарео.

Некада је био врло велик број игара школске деце. Многе игре су биле сезонске, играле су се у поједина годишња доба. Старији се сећају клиса, ножића, чикања, пуштања змајева, шибања чигре, пиљака, ораха (са ојнаком и оним у „османе); у пролеће су се правиле пуцаљке од зове, приређивале лутрије са сликама у књигама (извлачење је коштало једно дугме), при чему су неки откривали свој трговачки смисао, а нарочито се играло мете. За ту последњу (игру смем зажалити што је нестала. Сву разноврсност тих