Учитељ

могли доћи до основне школе. Један домаћин даде земљиште, исељеници послаше нешто пара из Америке, сељаци спремише и камен, писале се молбе, и тек после неких петнаест година напора дођоше до своје народне школе, коју им Аустрија није хтела дати.

Наш се школски систем, то сви знамо, не развија добро. Огроман број гимназија са претрпаним разредима и полудневном наставом, универзитети такође претрпани, тако да они који из њих излазе не могу сви бити запослени, а на другој страни недовољан брсј основних школа, и недовољан број учитеља и за тај недовољни број школа... Канда се не обраћа довољно пажње нашој основној школи. А то је школа која највише симпатија заслужује. Треба је волети, миловати, усавршавати. Гледам недавно зграде основне школе у једном селу у Војводини. Од како бановина убира неке прирезе за одржавање школских зграда — док су раније саме општине водиле ту бригу — зграде су сасвим запуштене, Бедну сам слику видео на самом почетку школске године: врата поломљена и прљава, под иструлк“о, прозори полупани, скамије слојем прљавштине покривене, двеј :ште пуно рупчага и сметлишта. Нигде мало укуса и естетике, да дете види нешто лепога, ведрога и веселога. А на селу нарочито школа би имала бити у погледу чистоте и укуса васпитни пример деци, која код куће обично не могу имати тај пример. И излази ми пред очи сеоска основна школа у Швајцарској у коју при пролазу навратих једног дана, привучен љупким спољашњим изгледом њеним. У њој беше све у светлости, чистоти, бојама, сјају, цвећу, помислио би човек да је у каквој великој уметничкој играчки.

ж ж

Као сталеж који воли свој позив, наше учитељство расправља о питањима педагошким, о начину учења слова и читања, о најбољем нашем буквару и сличноме. Нажалост, код нас је још прешније питање отварања довољног броја основних школа, па ма то чак било и са педагошким системом прута, него о усавршавању, премда једно иде с другим под руку. Велики наш просветни циљ мора бити: не сме ниједном детету, мушком као и женском, бити ускраћена могућност основног школовања. Нарочито у овим крајевима и јужније, па у Босни, Херцеговини, Далмацији, велики је недостатак у основном школовању. Док је свака служавка из Словеније лепо писмена, у Мачви су женска деца имућних родитеља добрим делом неписмена. И то поред најпростијег правописа на свету. Изгледа, нажалост, да нема везе између лакоће правописа и писмености једног народа.

Многи су истицали како би основна настава имала бити различна према томе да ли је намењена варошкој, сеоској или радничкој деци. Мени се чини да су први основи школовања тако општи, да не треба чинити неку разлику према томе коме се дају. Умети читати и писати, умети рачунати и имати појма о прошлости и гео-