Учитељ

Гајен је култ нарочито према Првом и Другом устанку, и знали смо У сваком округу „знатна места“, т.ј. села у којима су се родили вођи и јунаци из тога доба. Били смо уверени да је велика несрећа припадати ма којој другој народности, и да је највећа срећа бити Србин. Не знам да ли је добро да деца тако мисле, али тако је било. Кад би нас учитељ извео у шетњу по Врачарском Пољу, наш дуги низ вијугао је стазом међу зрелим житом, тамо где су данас улице и палате, певајући између осталих песама и Лепа наша домовино и Милошеву песму:

Док је нама Милоша јунака Не боје се Срби од Турака. Нек паднемо, нек сви изгинемо, У гроб ћемо мирно да легнемо.

И гле, они малишани који су се у песми мирили са смрћу пре него што су почели живети, нису само тако певали, већ су тако и урадили. Онај мали буцмасти Паја који је тако из свег гласа певас, погинуо је у Кумановској битци, па онај мали Војислав, син праље удовице, то је храбри мајор који је погинуо у Светском рату, и многи још од тих малишана пали су за слободу свог народа, а сви готово учествовали су у великом делу. А то велико дело, смем рећи, највише припада нашој основној школи, оном здравом родољубивом и просвећеном духу који је у њој вејао, ономе духу љубави братске без разлике вере и племена. Кумановску битку је извојевала и српска основна школа, напојивши, од војсковођа до обичних војника, цео један народ духом слободе, јунаштва и неограничене љубави према отаџбини. То родољубље није било наметнуто (јер наметање је у томе предмету најгора ствар), већ је било израз осећања једног народа коме је слобода изнад свега.

Са својом сталношћу учитељи су били независни и слободни људи, а то значи да су имали главни услов, који данас немају, да буду добри учитељи. А било је међу њима заиста истакнутих људи од вредности.

ж ж

Мени се све чини да је најважнији наш просветни проблем: основна школа. Све ми се чини да је за основну школу мање учињено него за средњу и вишу наставу. Узмите само ову истину: за сваког који се пријави у гимназију или универзитет, мора бити места; а колико ли је деце, у неким крајевима нашим нарочито, за које нема места у скамијама основне школе! Колико ли је села још без основне школе, а колико ли је тек школа које не могу да приме сву децу која су за њу, и колико ли је школа у тако бедном стању да то име и не заслужују! Кад се тиче гимназије, родитељи се удруже, народни посланик им помогне, оду код министра просвете, и нова се гимназија подиже или отвара. А на селу» Ето, на пример, у околини Дубровника, у селу мојих предака, никако нису