Учитељ

Основна школа је, дакле, најплоднија школа, а како је и школа кроз коју свако пролази, или тачније кроз коју би свако морао проћи, то је она најважнија од свих школа. Некима, управо већини, она је једина школа; али и онима који иду даље до највишег школовања, основна школа остаје основа, у њој су наши најдубљи корени. Па и са гледишта васпитача, ништа није важније од основне школе, јер су јој поверени млади умови који се буде, који тада највише примају, те васпитач као ни у којој другој прилици оставља свој жиг на мекој кори мозга својих ученика.

Познато је да наш школски систем, а данас мислим говорити само о основној школи, није најбољи ни у погледу уређења, а још мање што се тиче броја основних школа. Предратна Србија имала је добру основну школу. Нисам од оних којима изгледа да је у нас пре рата све било идеално, али наша основна настава била је боља од средње и више наставе. Била је таква нарочито зато што, као тековина младе културе препорођеног народа, није била оптерећена предрасудама па ни традицијама никакве врсте. Била је ведра, једноставна и народна као и правопис који се у њој учио (а који се, хвала Богу, још и данас учи). Била је у знаку два велика просветитеља, којим би се могли подичити и народи највише културе, била је у знаку Вуку Караџића и Змаја-Јована Јовановића. Каква је благодет наш правопис за основну школу знају они који су на другом језику добили прву писменост. Нема сумње, буди узгред речено, да би се и у других народа могло наћи људи који би у томе питању били паметни као наш Вук, али таква реформа је могућна само на почетку једног културног периода, као што је било у нас почетком прошлога века; а питање је да ли ће кроз сто, двеста година наш правопис бити фонетичан, и да ли ће се тада пристати на реформу на какву данас не пристају ни Французи ни Енглези...

Наша основна школа, а ја мислим овде на школу у предратној Србији — не стога што бих сматрао да нас не обухвата све што је у нашој држави, већ што сам кроз ту основну школу прошао — дакле наша основна школа је била ван сваког конфесионалног утицаја споља, док су се у другим земљама вршили такви утицаји и из њих су потицали сукоби. Наша је школа била религиозна, хришћанска, и те још како, али је потпуно припадала учитељу. И то је био добар симбол, да верско васпитање чини саставни део осталог васпитања, те да, према томе, не мора бити одвојено од осталих предмета. Данас није више тако. Затим, наша основна школа није била претрпана многим предметима ни опсежним програмима: писменост, рачуница, народна историја и географија, мало познавање природе, то је са науком хришћанском било отприлике све. Али се зато темељно учило. У њој је владао култ према отаџбини и народу, и неограничен понос и љубав према родној груди. Кад се сетим како смо цртали оних петнаест округа мале Србије, наглашавајући да су неке реке тако велике да никада не пресушују! Тешко нам је било замисити да на свету има много виших брда од наше Авале, а да Топчидерска река није друго до обичан поток...