Учитељ

вљавали се у њих. „М поред свег страха што сам га осећала при слушању такве приче и сна који ми се редовно иза таквог причања јављао волела сам да слушам много о тим стварима.“ (Једна ученица). Волели су приче фантастичне садржине. Неки испитаници говоре о живости којом су претстављали у духу лица из бајке. Било им је као да их виде и имали су према њима изразита осећања. Природно, јунаци тих прича су виле, вештице, краљевићи, краљеви. Неки су већ у то доба слушали о Краљевићу Марку и осећали жалост при његовом страдању. Дакле, те приче буде саосећање, захвалност (Краљевић спасава Пепељугу), осећање правде (мржња на вука у „Црвенкапи“) и страх. Но ни страх од Цигана коритара није ништа мањи, каже један испитаник. Страх не изазивају само ти тајанствени јунаци бајке, већ и људи које дете виђа, и којим га плаше. Страх изазива све што би могло да шкоди опстанку детета. Прве бајке: Црвенкапа, Коза и седам јарића утичу поучно, поучније од родитељских савета и упутстава. Дете које је сазнало за судбину мале Црвенкапе зна да је она страдала због непослушности и не удаљује се лако од своје куће. И „Коза и седам јарића“ улиће тако. Ово опажање је психолошки од великога интереса. Оно указује на природу претшколског детета на које иу потледу владања више утиче прича но поука. Или: поука у облику приче ближа му је но сама опомена. Бајка је конкретна, показује резултате непослушности сликовито. Савети и упутства су бледе речи. Њих дете арзо заборавља, Но ни оне приче које су изразито поучне не воли дете. На дете Зајка утиче отприлике као на нас добар роман. Не мора да има тенденцију, па ипак у нама покрене многе мисли и осећања, утиче на нас поред естетског и етички. Постиже то сликањем средине и зароњавањем у дубине живота душе. Ето, тако и бајка уводи дете у живот бића сличних, блиских њему и сликајући му својим простим али снажним бојама ситуације у којима су та бића поучава га и даје му сазнања и искуство. О томе прича једна ученица овако: „Сећам се само са каквим сам расположењем слушала „Пепељугу“. Данас нема неке друге „Пепељуге“ која би могла да пробуди оно исто расположење које сам имала при слушању исте. Ја сам се срођавала са оним личностима, чинило ми се да сам Пепељугу сретала идући цркви, а да је она маћеха била негде иза наше куће. Царевића сам понизно гледала а ипак са очима које су му захваљивале што је спасао Пепељугу. Тронута оним осећањима, страхом који сам осећала кад је пасторка крадом ишла у цркву и онда изгубила папучу, и задовољством гледајући Пепељугу поред царевића нисам знала ништа иза тога да питам; тражила сам да ми се још прича...“

Два испитаника (оба ученице) говоре и о својим комбинацијама. То су сасвим нове творевине које измишљају у вези са неким одређеним лицима и згодама или преиначивања слушаних прича... „просто

преудесим је онако како мислим... вели једна од тих ученица. Неки

испитаници говоре'и о томе како су у себи желели она својства, лепоту, богатство и срећу, којом су обдарени јунаци бајке. Са гледишта оних“који би хтели да васпитавају човека само за реално могло