Учитељ

штвено-економске и духовне основе. Наиме да се постави на такве основе који ће најбоље одговарати како савременим педагошким и друштвено-моралним захтевима, тежњам и идеалима, тако и самим потребама и захтевима најширих народних кругова за што пунијим културним, духовним и моралним животом и развитком.

Пред таквом чињеницом намеће се сада свима дечјим родитељима из широких народних кругова дужност да посвете и упуте свеколики свој јавни рад и утицај како би само друштво као целина примило на себе потпуно старање о свој деци,о целокупном народном подмлатку. Само друштво треба, дакле, да узме целокупну судбину свога подмлатка у своје руке, под своје старање и негу.

Оно, дакле, има да се стара како о физичком, духовном и моралном васпитању и развитку све деце, тако и о њиховом материјалном збрињавању и исхрањивању све дотле, док их потпуно не спреми и не оспособи и физички и духовно за самостални живот и рад. Али се притом не сме губити из вида чињеница: да родитеље, нарочито мајку не може ништа заменити и да, према томе, оно има то све спроводити у наслону на саме родитеље, дабогме много просвећеније и збринутије родитеље него што је то случај у садашњици живота.

Том високом задатку и идеалу треба, дакле, да се упуте и посвете не само сва друштвено-педагошка настојања и стремљења свих школских и просвећених радника, већ и свих родитеља уопште. И само тако радећи, можемо бити на најбољем путу да ћемо сву нашу децу, сав наш народни подмладак, извући и спасти из општега тешкога и очајнога положаја у садашњици друштвенога живота, у који су та деца запала ни крива ни дужна за то.

И не само то. Тако радећи, ми ћемо у исти мах тај наш под. младак најбоље спремити не само за што бољи њихов живот и раду будућности, већ и за што боље и пуније испуњавање свих њихових дужности према земљи, друштву и човечанству.

Отуда, дакле, ако хоћемо да што боље упутимо, васпитамо, спремимо и оспособимо сав наш народни подмладак за живот, рад и дужности у самом друштву, онда тај подмладак мора да буде потпуно збринут и оспособљен за живот. Он, наиме, не сме да осети ниједнога тренутка ни тегобе своје худе и неизвесне судбине, ни зле стране самога живота садашњице.

И отуда, дакле, тек када буду сви ти општи друштвено-економски, културни и духовно-морални моменти и предуслови потпуно испуњени и зајемчени за све људе уопште, тек тада ће и родитељи (породица) и васпитачи и наставници (школа) моћи да се потпуно и успешно посвете детету. Тек тада ће, дакле, они моћи да га упуте и васпитају у правцу пунога и слободнога развитка свих његових духовних и душевно-моралних квалитета.

Тако ће, дакле, обадва та фактора општега васпитања и уздизања детињег моћи да упуте дете у правцу пунога и слободнога развитка свих његових позитивних сила и способности. ИМ тек тада ће се, дакле, моћи да покаже богатство и чар свих тих индивидуалних