Учитељ

И отуда, дакле, одбацујући детињу самовољу, одбацујући његову слободу која би била без икавога ограничења у слободи других, ми, дабогме, тим пре одбацујемо свако потискивање његове слободе и воље наметнутим туторством, спољном силом и суровим поступањем. ИМ отуда, дакле, они родитељи и васпитачи детињи који овде, при васпитању и поступању са децом, неће и не умеју да нађу правилан пут, просто упропашћују и доводе у питање карактер детињи. Њиховим поступањем знатно ће се допринети: да меке и нежне природе детиње постану плашљивим, унезвереним, слабићским, несамосталним и ропским, а снажне и одлучне природе детиње — осионим, грубим, тврдим, неосетљивим до себичности и суровим до тиранства према другима, као и према самој заједници.

Школско искуство нам свакога дана и на сваком кораку показује и пружа доказа о томе како деца крутим и наметнутим поступањем и дисциплинским мерама постају лако безвољним, ропским бићима, простим аутоматима без духа, воље и саморадње. Ту се до очигледности јасло показује тачност онога биолошкога закона, по коме један орган са својом главном функцијом просто пропада и дегенерише се (закржљава), ако се стално не вежба у раду, у слободном функционисању.

Исто тако ту опет, с друге стране, налази своју пуну примену и потврду онај познати физикални закон, по коме сваки притисак изазива и мора изазвати собом отпор. Тај отпор се овде, у васпитном процесу и поступању са дететом, врши и изражава махом у бурним и немилим изливима, сценама и'реакцијама.

А то, дабогме, није и не може никако бити ни у линијама интереса, жеља, тежњи и циљева самих дечјих родитеља, ни у линијама интереса, циљева и потреба саме заједнице. А тако исто то није нити може бити ни у линијама саме школе и њенога духа, задатка и метода рада.

Због тога се, дакле, мора детету нужним начином пружити и зајемчити пуно поље слободнога делања и кретања. А заједно с тим мора му се признати и зајемчити пуно и слободно проживљавање своје природе, свога духа и своје воље, као и пуно право слободне саморадње. i

То се све, дабогме, има признати и зајемчити детету у смислу позитивнога развитка свих његових индивидуалних животних сила и диспозиција. Само, дабогме, са једним ограничењем: да то све има да буде и да се креће у линијама потреба, циљева, тежњи и интереса саме заједнице и њенога добра, напретка и слободе.

ХМ

Само, дабогме, кад је реч о школи, и њеном општем друштвеном и духовном деловању, васпитању, зрачењу и утицању на појединце и само друштво, као целину, школу треба посматрати и схватити у њеном двоструком карактеру и начину деловања.