Учитељ

А то ће рећи: њу треба посматрати и схватити и као органи функцију самога друштва односно самога постојећега друштвенога уређења. ИМ у исти мах њу треба посматрати и схватити и као посебну друштвено-духовну институцију са посебним друштвено-идеолошким деловањем, зрачењем и утицањем како на саме ученике, тако и на своју непосредну друштвену средину.

Уз то њу не треба посматрати само са формалнога, уобичајенога гледишта, како се то махом чини и дандањи, а то је: да спрема и васпитава друштву и држави подмладак. Њу исто тако треба посматрати и са једнога вишега и дубљега, дијалектичкога гледишта: наиме као друштвени орган који као такав и као део друштвене целине утиче и може утицати на саму друштвену целину.

И када се школа тако посматра, тада ће се у њој несумњиво видети чињеница њене пуне зависности и условљености од самих друштвених односа, од постојећега друштвенога уређења. Али ће се тада у исти мах у њој видети и наћи и нешто више и дубље што она спонтано носи собом и зрачи у само друштво, у сам народ.

Она је у својој духовној садржини и у својим циљевима и задацима, дабогме, потпуно зависна од самога друштва, од постојећега друштвенога уређења, јер јој оно кроз своје законе и законске мере и прописе намеће и одређује ту садржину и те задатке и циљеве. Али она ипак као посебна и снажна друштвено-духовна институција прераста у свом деловању и зрачењу ту своју законски омеђену садржину рада и те своје законски омеђене циљеве и задатке.

Она то све прераста и иде својим властитим путем, јер је она по свом унутрашњем бићу и саставу, у свом постојењу и раду у самој народној средини, у свом деловању и распростирању тога свога деловања на све шире народне кругове, претежно народна, демократска институција. Шта више, она је то чак и тада, када циљеви и интереси постојећега друштвенога уређења и његових владајућих режима, па самим тим, дабогме, и циљеви и задаци школе као израза и органа тога уређења и тих режима, нису тренутно у складу са народним демократским духом.

И тада, дакле, тај њен народни демократски дух и карактер избија елементарном својом снагом из самога њенога бића и састава. И тада он, као такав, зрачи кроз многобројна и многострука њена деловања, крчећи и пробијајући себи пута преко свега тога, преко те одређене садржине њенога рада и преко тих одређених и прописаних задатака и циљева.

У томе се, дакле, састоји народни, демократски карактер и народно, демократско дејство школе као друштвене институције.

А да је то тако, можемо то показати на једном јасном и свима нама добро познатом примеру из наше историје, на примеру деловања школе и њених наставника седамдесетих и осамдесетих година прошлога столећа у Србији. Наиме, можемо указати на доба великих друштвено-реформаторских напредних покрета, тежњи и идеја што су били везани за покрет и рад Светозара Марковића и генерација непосредно иза њега.