Учитељ

Зар није сама школа тога доба вршила и одиграла једну велику не само чисто просветно-васпитну, већ и друштвено-реформаторску улогу у друштву. Она је то чинила не само преко својих наставника (учитеља и професора) који су готово сви индивидуално били идеални носиоци и апостоли тога дубокога друштвенога и духовнога покрета и преображаја у тадашњој Србији.

Она је ту улогу вршила и одиграла исто тако и сама собом, својим бићем и саставом, својим постојењем у самој народној средини, као и својим унутрашњим зрачењем и деловањем на све шире народне кругове. Она је то све чинила и могла чинити и поред чињенице: да је била строго законски омеђена у прописаној духовној садржини свога рада и прописаним циљевима и задацима од постојећа друштевнога уређења које је било потпуно супротно и непријатељски расположено према том напредном друштевном покрету.

Изван оквира је овога рада да се овде ближе улази у испитивање самих корена тога духа и те улоге школе. За истакнуту тему мислим да је сасвим довољно ово што смо рекли о томе.

ХМ

Васпитање личности код детета претпоставља собом као завршну фазу у васпитном процесу детета правилан и слободан избор позива у његовом доцнијем животу и раду као зрелога човека и граБанина своје земље. Само се, дабогме, ту, при избору позива, не сме поћи ни од родитеља ни од детета са гледишта чисто личне корисности. Не сме се, дакле, никако вршити избор што кориснијега, уноснијега и лакшега животнога позива само с обзиром на личне моменте и потребе. То се мора вршити у првом реду с обзиром на дате детиње диспозиције, као и с обзиром на саму заједницу и њене потребе и циљеве.

Ту се, наиме, има да спроводи пре свега такав избор позива којим ће одрасло дете — на путу пунога и слободнога развијања своје личности, своје природе, своје воље и својих способности — дати самом себи пуну меру вредности и признања свога рада. И у исти мах тиме пружити од себе и свога рада 50 и најбоље и својима и целој заједници.

Отуда се, дакле, у том питању има да веже и продуби сама детиња личност са њеном друштвено-етичком дужношћу што је чека као сутрашњега зрелога човека, члана заједнице и посленика на свом личном и општем раду у тој заједници. И отуда, дакле, избор детињега животнога позива треба да буде увек вршен под углом самих потреба, циљева и интереса заједнице.

Само, дакле, потребе заједнице и њено добро и напредак треба као и свуда тако и овде да буде главно и одлучујуће за децу и младеж пред њихово ступање у сам живот и друштво. Само то треба да води децу и младеж на њиховом путу развијања и сазревања у потпуво зреле људе и потпуно свесне и ваљане грађане своје земље.