Учитељ

дају поредити. Није ни потребно напомињати да би доказ о већој ефективности једнога од обеју система могао да тражи само неко ко није свестан колико је сложена тако многострано диференцирана целосност као што је школа. При таквом упоређивању не може се испунити основни услов за научно испитивање тј. да се варира само један услов појаве, а сви остали да остану константни, или да њихова мера или значај буде потпуно позната.

Као свуда у процесу сазнања, тако је и овде потребно ићи даље од пуког феномена (појаве), тј. до саме суштине проблема наставе, да бисмо могли доказати вредност овог или оног система. У погледу на научну страну помаже нам у решавању тог проблема психологија учења. Пре свега не смемо заборавити да се код детета често врло тешко може одредити да ли се у конкретном случају ради о учењу или само о процесу развоја, процесу сазревања, а то је нарочито случај код моторичких активности. Развојни процеси су индивидуални, не утиче на њих претходно искуство, ако их схватимо као апстракцију. У ствари се, дабоме, ради о оба процеса: о учењу и о сазревању. Не можемо тачно рећи како се одиграва сам процес учења, јер теорије међусобно противрече. Да ли се код

“У учења ради о учвршћивању путева и веза, или о стварању структура

Да ли је први акт учења (пре понављања, дакле пре стварања спојева или структура) резултат случаја, инстинктивна тенденција, или . је то већ „успех“ у смислу Кофкине (КоНКа) теорије тј. неке врсте "Јембрионална структура» Да ли је оправдана Билерова (К. Ви ег) тријада: инстинкт, дресура, интелект» Важи ли метод „покушаја и | грешака“ опште, или је његова вредност ограничена само на доба стварног „пред-учења“» ИМ кад бисмо могли, по угледу на научне каријеристе и обазривце, изабрати из теорије учења чисто еклектички „оно право“ и сачувати се од једостраности, ипак не бисмо дошли до дефинитивног решења главних проблема учења, које би као текво било ван дискусије и усвојено од свих. Али премда теорија учења није још дефинитивно изграђена, што уосталом сведочи о младости и развојним могућностима психологије, ипак се дошло до једног сазнања које се може сматрати да је од свих усвојено: учење је индивидуални процес. Према Торндајковој (ТћопшкКе) теорији, која процес учења објашњава механистички, обавља се учење, кад је човек индивидуално спреман да учи, углавном према његовом другом главном закону: закону употребе, односно неупотребе, дакле, такође потпуно индивидуално. Напослетку, елиминација непријатних реакција и одржавање пријатних реакција (Први Торндајков закон учења: закон ефекта или закон задовољења и непријатности! Прим. прев.) опет се заснивају на посве индивидуалним чиниоцима. Павловљево и Уотсоново (Мазоп) изазивање условљеног или кондиционалног рефлекса врши се на тај начин, да се ситуација која треба да изазове извесну реакцију спаја са реакцијом која је индивидуу првобитно задовољила, тако да се и овде учење јавља као индивидуалан процес. Још више наглашавају индивидуалитет процеса учења присталице комплексне психологије и тзв. „гешталт“ — психологије. За Кофку је на пр. учење „промена спо-

| : | |