Учитељ

собности за делање која се заснива на сасвим извесним, индивидуално створеним yuMHuHMa“" (Die Grundlagen der psychischen Entwicklung,') стр. 29). Значи да је Д-р Велински нашао згодан израз за ту чињеницу, кад је учење назвао интимним процесом, из чије је индивидуалне природе он изводио потребу индивидуализирања наставе. Старија психологија, која се није свесно бавила природом учења задовољавајући се примитивним претпоставкама асоцијаци|ских закона, није: — разуме се — схватала индивидуалну природу процеса учења. Она је претпостављала да се може сасвим објективно, споља изазвати учење напамет читавих низова асоцијација, Свако ко је имао прилике да изводи експерименат са слоговима без смисла, могао се уверити како је та претпоставка нетачна, јер и то механичко учење, које се налази тек на ступњу дресуре, обавља се на

тај начин што се слогови организују према различитим гледиштима“ |

|/

према ритму, према извесном далеком смислу, па онда придавањем

смисла везама и другим разним индивидуалним реакцијама. Можемо, дакле, узети као доказано да се учење заиста обавља индивидуално. Покушај да се оствари колективна (симултана) настава у томе смислу да учитељ потстрецима „еп таззе" постигне исти ток учења код свију појединаца који прате наставу, као што је претпостављао Коменски, морао би нужним начином да се изјалови. Успех у колективној настави долази отуд, што поједини ђаци уче „по своме“ упркос настојања да се употребе униформни методи приказивања предмета и упркос томе што се ослања на униформност у процесу учења. Број „понављања“ тј. пружања наставних ситуација одабира се у колективној настави обично с обзиром на „просек“, дакле сасвим неекономично и непогодно за велики део ученика, јер та фаза, која је иначе потребна у процесу учења, тече код сваког појединца друкчије./Колективна настава мора по својој суштини да буде управљена само на првобитни акт учења, ученик треба да схвати структуру учења, његову ,„ једнократност“ (Ein танекен) у смислу Кофкиног „успеха“, никако не сме она да постави за циљ „научити“ ђаке извесно градиво. Она, према томе, не може бити изолована од учениковог индивидуалног темпа и начина

рада, већ мора настојати да ту индивидуалност очува неокрњеном. .

То се не обавља старим начином колективне наставе, него у виду тзв. „часова дискусије“ који баш треба да допринесу стварању исправних структура, да ученик зна „о чему се ради, да докучи прави смисао наставне ситуације. До те активности стицања нових знања долази се пре индивидуалног учења и после учениковог стварног учења подесним избором потстицаја који омогућавају и усавршавају „структуризацију“ наставних ситуација. Дакле: са гледишта психологије учења треба ситуацију колективне наставе, у смислу претпоставке да се ђаци могу њоме нешто „научити“, сматрати за неприрођену, па је стога ваља запоставити са гледишта првог принципа органске наставе: прирођена ситуација —— прирођена реакција.

Али и сама анализа наставног и васпитног процеса довољна је да унесе светлост у проблем, где заправо лежи основ дијалектици

19) „Основе психичког развића“. Прев.