Учитељ

у обе ове педагошке активности. Предмет васпитања је друштвена установа моралности и права, чије важење је у дато време и на датоме месту универзално. Моралне норме нису препуштене произвољном избору појединаца, већ су оне кодекс, обавезан за све чланове друштва узетог у његовој целини. Сваки преступ против тих норми кажњава се свешћу о кривици, али и када тога нема, онда казном коју намеће друштво а чији је најблажи облик презрење кривца, неповољан суд о њему, друштвено изолирање и „б]јаск та!" (читај: блек мејл, што дословце преведено значи „црна пошта“, а стварно значи оно што ми зовемо „рђав глас“. Прим. прев. што кривцу чини сметње у напредовању и отежава слободан друштвени саобраћај. Говори се, додуше, о индивидуалној етици, али у ствари постоји само социјална етика, јер су и греси према сопственој личности

(алкохолизам, сексуалне заблуде и пороци), чак и онда кад немају .

директне везе са друштвом и не шкоде ни једном другом члану друштва, подвргнути друштвеном острацизму,) и појединац их осећа као преступ противу опште норме, која важи у друштву. И Вунтов (Мипаћ) индивидуални императив самопоштовања условљен је познавањем онога што нарушава то поштовање. А то знање плод је социјалног саобраћаја, друштвених веза и поука добијених према друштвеним нормама. Ни порекло моралних норми није индивидуално, већ социјално. Морал регулише понашање чланова у друштву и штити ниво на коме се друштво налази, и то према правилима која су се развила из тешкоћа друштвеног саобраћаја и из потребе заједничке одбране. И начин којим стичемо не само моралне појмове, него и морално мишљење и моралне навике, јесте: друштвени саобраћај,. посматрање и ослушкивање назора друштвене средине и стицање реакција условљених друштвеним ситуацијама. Ту формалну и садржајну универзалност васпитања или стварања карактера схватао је сваки колектив којем је било стало до тога да сваки његов члан буде прожет моралним идеалима дотичног колектива, па био то друштвени појам хришћанина, витеза, цеховског (еснафског) мајстора или џентлмена. Циљ моралног васпитања није индивидуалитет, који иначе претставља циљ образовања, већ друштвени тип. Баш код народа који је од праискона бранио и чувао права индивидуе и у погледу индивидуализма дотерао до екстрема, код Англосаса, ; било је васпитање увек у највећој мери конформистичко,2:) управљено на морални тип, а не на некакав специјални морални изузетак. „Очекује се од тебе да ћеш учинити ово или оно“ је најјача морална идеја-водиља англосаског васпитања противу које нема призива и за коју не треба наводити даље примере. Моралне норме баш су универзалне, а не индивидуалне, тако да код њих нема диференцијације. Морални принцип хуманитета, да је право прече од силе, мора да важи за јаког баш тако као и за слабог, а тако и

20) Искључење из друштва, анатема. Име почиње од староатинске уста-

нове народног гласања у циљу протеривања политичких непоћудних особа

(од 509 год. пре Христа, Аристид). Прев. 27) Конформистички =— ко је спреман да се прилагоди, склон компромису. Прев.

ни =

а

баш др > —