Учитељ

Међутим, тако није у ствари. Загуровић се само трудио да му слова буду колико-толико налик на слова Црнојевића, која су била много хваљена и веома цењена (како сазнајемо из једног дубровачког документа из 1514 год.). У науци се мисли да је Ђурађ био заиста предак Загуровићев, наравно по женској линији. То не мора да буде тачно. Загуровић је Ђурђа могао да назове својим родитељем због тога што му је овај био претходник. У толико пре је то могао да учини, што му је то било згодно из трговачких разлога. П. Шафарик је с правом писао да је за Загуровића штампање књига била ствар ,„меркантилне шпекулације“.

После престанка рада штампарије Црнојевића прошло је скоро четврт века, па се тек онда поново почело са штампањем српских књига. Два брата Љубавића, Ђурађ и јеромонах Теодор, долазе у Венецију крајем друге десетине ХМ! века и, по заповести свога оца старца Божидара Горажданина, раде на оснивању штампарије. Ђурађ умире у Венецији 2 марта 1519 год., а Теодор преноси штампарију у Горажде (у Херцеговини, на Дрини) и тамо довршава штампање Служабника 1 јула 1519 год. После браће Љубавића у Венецији оснива штампарију Божидар Вуковић (родом из Подгорице). Прва књига из његове штампарије је Псалтир, довршен 7 априла 1520 год. Други део те књиге, који садржи Последовање и Часловац, изишао је из штампе 12 октобра 1520 год. Можда је Псалтир био у продаји и као засебна књига“) али се обично налази повезан заједно с Последовањем и Часловцем. У времену између штампања Псалтира и Последовања с Часловцем Божидар Вуковић је издао Служабник (7 јула 1520 год.).

Божидар Вуковић је остао у Венецији, иако је желео да пренесе „все типари великије же и малије ва својем отачаству“. После његове смрти (између 1538 и 1540 год. штампарију је преузео његов син Виценцо, који ради до 1561 год. Пет година доцније, 1566, долази у Венецију неки Јаков од Камене Реке (код Ћустендила) и налази „стари калапи Божидара војвода у јегова сина Виценца от многими времени неписали“. Да је штампарију Јаков само узео у најам од Виценца, види се по томе што је 1574-—1575 год. Виценцо намеравао да штампа ћирилицом за католике Јеванђеља и Посланице. О томе је г. Ћира Ђанели нашао документа у Ватиканском архиву и библиотеци.з)

Год 1597 штампарија је у рукама млетачког штампара Ђована Антонија Рампацета. Из књиге Е. Пасторела“) се види да је Рампацето радио од 1585 до 1599 год. и да се зна за 57 његових издања. Ту нису урачунате књиге које је Рампацето штампао ћирилицом.

За сада су позната свега три ћириличка издања из штампа-

2) О томе говори Љуб. Стојановић, Псалтир с Последовањем Божидара Вуковића (Прилози ка библиографији старих српских штампаних књига, Глас 66, 1903, 12—15). |

з) М. Решетар и Ћ. Ђанели, Два дубровачка језична споменика из ХМ вијека (1938) ГХГ у нап.

4) Е. РазгогеПо, Прогтаћ, ед бол, Нбга! а Мепеда пе! зесојо ХУГ (1924) 71.