Учитељ

ми“

Прочитана књига и саслушана реч не дају нам самим тим и свој «смисао и садржину; то ми сами стварамо, из нас самих, оживљавајући их на свој начин и према нашој психичкој организацији и нашем унутарњем животу.

Из свега предњег закључак је јасан: читаоци и слушаоци имају о истој књизи различну претставу. Свак је ствара на свој начин, више или мање специјалан. Уколико је већа разлика између „личности, утолико су веће разлике у значају и садржини које они придају истој књизи. Ове се опет разлике. смањују уколико су личности једна другој сличније. Очигледно је дакле, да свака психофизичка промена у организму једног читаоца повлачи за собом неминовно и промену садржине коју он придаје једној књизи. Има у животу очигледних примера за то: дете нпр. не придаје Еванђељу исти смисао као и одрастао човек; болесник не мисли као и здрав човек. Робинзон, Дон Кихот, Конт, Перулт, Д'Андерсон, имају за "нас одрасле сасвим други смисао сада него пре кад смо били деца и веровали у вештице и виле.

Кад неки читалац створи о извесној књизи друкчије мишљење "него оно што га ми имамо, склони смо да га брзо огласимо за не-зналицу: рђаво разумевање једне ствари долази од недовољности интелигенције и неразвијености, што се може исправити повећањем "свога образовања. Али ми смо се уверили да садржина једне књиге може бити за извесне читаоце идентична само онда ако се они на„лазе у сличним погодбама. Дакле у овоме се изражава немогућност: никад нису постојале, не постоје и неће постојати вероватно две личности апсолутно идентичне; сваки напредак и развитак човечанства изгледа да за собом повлачи све већу диферинцираност личности. Чак ако се и створи идентичност у неким елементима, „други се још више диференцирају и то долази упркос свих органи„зација политичко-управних, верских и школских. Данашњи човек, ма колико да се труди да буде као други људи, није у могућности да угуши импулс живота и да се изједначи са свима себи сличнима; 'он се индивидуализира и конзеквентно томе, индивидуализира извесне елементе своје околине. То се одмах примети чим се уђе у студију читалаца ма које библиотеке и њихову реакцију на читање ма каквог текста. Има толико мишљења колико и личности,

диог ћопипез, 10 зепјепНае. Ж

Анализирајмо изближе закључке претходне главе: сваки дотађај, свака спољна или унутарња појава, остављају увек трагове на живу материју организма у унутарњем свету сваке личности која Пподлежи њиховом утицају. Немачки биолог Е!сћага Зетоп је овим "траговима дао назив енграми (уписи) а њиховој скупности, нагомиланој за време трајања живота једне индивидуе или примљеној "наслеђем, дао је име мнема тј. скуп, резерва. Зетоп је на тај начин дао биолошку базу раду библиотекареву. Енграми су цигле помоћу којих сваки од нас ствара свој универзум, своје мишљење 'о овом универзуму, своје схватање света и конзеквентно томе та-

Учитељ 2