Учитељ

откривамо други основни елеменат свести, који је један од два битна момента свесног живота: то је способност за нове ниансе и комбинације свесних радњи или ум. (В. Ракић).

По овоме изгледа да се свеукупно васпитање има свести на васпитање ума. Међутим, ово је немогућно већ и због тога, што се дух садржи у животу, без чега он не може да постоји. Због тога и сам биолошки живот, који се изражава у нагонима, мора бити предмет васпитања. Али, не сме се схватити да је дух ради тела; напротив, тело је израз духа, управо, тело је ради духа. Дух се не би могао јавити без тела, тело пак не би постојало без духа. Ова узајамна зависност тела и духа указује на њихово првобитно јединство у томе смислу, што се они, ма да се узајамно искључују, ипак међусобно условљавају. Као што се види, цео живот је спој духа и живота, те здраво тело не може бити ради самог себе. Истина да је у здравом телу и дух здрав, али је исто тако истина да здраво тело има смисла само кроз здрав дух. Мако право васпитање обухвата цело младо људско биће, ипак је његово тежиште у духу.

Из тога нам је јасно што д-р Некола Поповић свеукупно васпитање своди на развијање „субјективног ума као специфичне одлике људског духа“. Он ближе одређује појам субјективног ума као наше индивидуално знање за објективне вредности. Њега има само човек, а не животиња и умно заостали људи. Објективни ум, је пак, „скуп оних објективних циљева, за чије се остварење човек може заложити, ако их буде признао: а то су: истина, светиња, доброта, лепота, правда“.

Из саме дефиниције објективног ума нама је јасно да се о њему може само толико говорити, уколико се не одриче постојање општих вредности, које га сачињавају, а које васпитање претпоставља. Ова одрицања нису ретка у историји. Стога се намеће питање о постојању објективних вредности, на које ћемо одговорити решењем проблема могућности њихова сазнања.

Неки сматрају да се објективност гарантује општошћу. Али, човечанство се можда никада неће сложити у чему је објективни ум. Чак и кад би се претпоставила могућност апсолутног сазнања у будућности, ипак се не мора чекати на њега. Историја нам открива да човек ствара и таква дела, на пр. у уметности, која су за њега вредносна, а која немају никаквог биолошког значаја. Према томе, постоји нешто независно од човека, што он цени, као што је лепо, добро, истина итд., и чиме је његово цењење одређено. Појам тога нечега је појам вредности. Стога, сазнање као ни постојање објективног ума није условљено тиме, што би га у његову објективитету „признало цело човечанство. Напротив, свако га непосредно сазнаје у његовј суштаственој вредности чим увиди у чему је он. _

Ово сазнање објективног ума зависи не само од њега самог, већ и од развића субјективног ума код васпитаника. Ово се развиће утолико пре мора претпоставити, што деца у почетку немају свести о објективним вредностима, него се, као што смо унеколико видели, субјективни ум доцније јавља у повољним васпитним околностима,