Учитељ

а може, у случају недостатка васпитања, да изостане чак и код нормалних личности.

Д-р Никола Поповић разликује три ступња у раз вијању ума код васпитаника. Први је „сазнати објективне циљеве или увидети их; ту се развија свест о истини, лепоти, доброти, правди итд. Ако се васпитање заустави на овоме ступњу, васпитаник би знао шта је свето, лепо, добро итд., али их он не би признавао. Зато васпитање не сме да се ограничи на упознавање деце са објективним идеалима, већ их мора учити да их цене. Дакле, за првим ступњем у развићу субјетивног ума долази други, који се састоји у признању највиших вредности. „Ту се стичу убеђења да заиста. истина вреди, а лаж не вреди, да добро вреди за разлику од зла“. Али, васпитаник ни овим још не постаје потпуна личност, јер се ова не зауставља на сазнању и признању објективним вредности, пошто је културно делање потпуно само ако се дела у смислу вечних циљева. Дакле, другом ступњу мора придоћи трећи, који се састоји у потчињавању воље „норама које произилазе из објективних циљева. Тек на овом трећем ступњу добивамо слободну личност чија се воља показује у слободном и самосталном опредељивању за оно што треба хтети сходно нормама које сачињавају нашу свест: логичку, етичку и естетичку“.

Као што се види, воља је способност активног одабирања међу даним ниансама и комбинацијама, које пружа ум (В. Ракић). Према томе, вредности су прво дане уму, па тек онда вољи. Напротив, по некима, на пр. по Ернсту Малиу, човек својим осећањем сазнаје о вредности. Међутим, осећање је, ма да субјективна, вредност или невредност, дакле, објекат свести који се сазнаје, а не инструменат сазнања. Уколико би се, пак, осећање схватило као однос између вредности и свести, морало би се сматрати саставним делом нашега знања о објективним вредностима, тј. нашега духа. У овом случају, воља би, као елеменат духа, садржавала, поред интелектуалних, и емоционалне елементе, као што то тврди Оскар Краус. Ову могућну психолошку околност васпитање узима у обзир у другом ступњу, на коме оно учи васпитаника да признаје, дакле, да цени вредности. Овај ступањ оно спаја с трећим, који се без другог не може претпоставити, а у коме вредносна воља има једну од главних улога.

Сад можемо ближе одредити појам субјективног ума тако, да: се обе његове дефиниције споје у једну. Ум тежи сазнању свега. што јесте, те се не задржава само на једној вредности или уопште на једном премету сазнања. У томе је његова варијабилност, тј. променљивост. Међутим, он при томе наилази, уколико то код деце васпитање омогућује, на непроменљиве објективне вредности, које су у историји различито схватане, те се мењају само појмови о њима, али не и оне. Дакле, субјективни ум је способност сазнања вредности, којима је он условљен у својој егзистенцији.

Тиме смо не само коначно оправдали васпитање у објективним вредностима, већ смо и открили да је у томе прави и једини смисао васпитања. Видели смо да се овај смисао садржи у човечјем духу, јер смо његовом анализом сазнали да се његова природа састоји у управљености објектвином духу, без кога он не би ни постојао; жи-